петак, 14.08.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
петак, 03.10.2014. у 22:00 Зоран Миливојевић

Узори одраслих

(Илустрација С. Печеничић)

Ако се запитамо како се изграђује нечије Ја, односно нечији идентитет или свест о томе какво јесте а какво није нечије Ја, долазимо до три главна психолошка механизма. Први је да поверујемо другим људима – такозваним значајним другима – који нам говоре о томе ко смо и какви смо. Други је да посматрајући друге и упоређујући се са њима, сами закључујемо ко смо и какви смо. Трећи механизам изградње идентитета је да се идентификујемо, поистоветимо са неким. У том случају желимо да постанемо исто такви каква је особа коју веома поштујемо.

Особа са којом се неко поистовећује је особа у коју гледа да би упио начине на који се она понаша. Реч „узор” садржи опис овог механизма, јер означава гледање у, архаично „зорење у”.

Идентификација није једини психолошки израз за описивање имања узора. Други израз је „учење по моделу”. То је зато што се сматра да је особа-узор својеврсни модел од којег се преузима одређено понашање, односно различита понашања која чине одређену друштвену улогу.

Када говоримо о узорима, поистовећивању и учењу по моделу, тада може да се подразумева да говоримо о деци и младима. Питамо се: да ли и изграђени одрасли људи могу да имају своје узоре? Ако одрасла особа има свој узор, да ли је то нешто нормално или је то знак да је она незрела, детињаста? Да би смо одговорили на ова питања треба да одговоримо на претпоставку на којој су заснована: да ли се развијамо током целог живота као личности или се наша личност формира и завршава свој развој у двадесетим годинама? Данас је прихваћено да постоји целоживотно учење, да су људи током свог живота у процесу „раста и развоја личности”.

Узори деце и младих се по много чему разликују од узора одраслих. Млада особа је често незадовољна собом и фантазира о томе да побегне од себе тако што ће постати неко други. За разлику од младих, одрасли су углавном прихватили себе и не желе да постану неко други. Имају и довољно животног искуства тако да нису склони ни идеализацији ни „идолизацији” других људи. Одрасли желе да се развију и буду бољи, успешнији само у неком аспекту професионалног или личног живота. Њихови узори су они људи који су у датом аспекту постигли успех. Одрасли не желе да постану исти као други, већ да у датом аспекту што више личе на свога узора.

Учење по моделу је веома моћно зато што се у великој мери одвија на несвесном нивоу. Особа несвесно преузима она понашања која су довела до успеха, што повећава вероватноћу да ће и она бити успешна. Ако се при томе и свесно труди да опонаша свог узора, тада је пут ка успеху још лакши. Зато је добро имати узора и опонашати га у оном аспекту који желимо да развијемо код себе. Победници опонашају, а губитници завиде.

Коментари2
68c34
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

uzori kod nas
...su kriminalci, jer jedino oni zive kako treba. Korupcija i raspad drzave doveli su do toga. Posmatrajte samo.
Tatijana Konevski Jevtović
U vašem objašnjenju "uzora" u procesu odrastanja i koji vi na neki način preporučujete,vidim dva stepena.Jedan je detinjstvo i kada je detetu neophodan uzor na koga se ugleda i u srećnim okolnostrima pozitivno razvija, ali ako odrasla osoba / mislim po odredjenju na sve one posle 18 godina i sticanja punoletstva/ tek traže uzor,onda to može da ih zavede na put, od sebe ka drugom. Tada to nije dobro i zato je bolje za takve situacije otkriti u sebi, zašto je uzor potreban.To je put ,koji samog sebe tumači, otvara i rasterećuje. I ne !znači odvajanje od kolektiva,već donosi vrednost više

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља