понедељак, 23.07.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 09:59

У собици код Данила Киша

среда, 15.10.2014. у 22:00
Д. Стојановић

Борислав Пекић*

У последњим, за живе видљивим, часовима верни је пријатељ упитао Данила боли ли га што. „Да”, рекао је. „Шта”, упитао је пријатељ.

„Живот”, одговорио је Данило.

У кратком, једноставном, спокојном признању нашег општег пораза, учињеном без наде, али и без очајања, без оптужбе, али с резигнацијом победника, у једино могућој и поштеној дефиницији, признали то или не, људске позиције, био је као у херметичком, непробојном калупу судбине садржан и за увек сачуван цео његов живот.

А у том животу, дужем од својих година, као на неистрошивом белег-камену хумане повести сабрана беху и туђа трајања – већ рођених и још нерођених учесника и саучесника света кроз који је Данило прошао као алфијска сенка једне боље могућности, узвишенијег позвања, племенитије сврхе, плодоноснијих жртава и мирења са спознајом да је бити сен „нечег другог” у чврстом и окрутном свету нашег привида ризика, али и с утехом да се ризик исплатио.

Немогуће се можда и не може постићи. Али за немогућим се може, понекад и мора жудети.

*

Упознали смо се давно, а познавали, чини ми се, и много раније, кад један за другог ни чули нисмо. Увек сам имао утисак да смо се некада већ срели, да смо једном били пријатељи, да смо заједнички живот прадавно проживели и да је ово што смо од раних шездесетих до касних осамдесетих доживели само приснији наставак, кога чека трећи – дубљи и трајнији.

И кад се најзад опет сретосмо, обојица смо, чини ми се, инстинктом осамљеника, да не кажем изопћеника, или да не кажем туђинца у сталној жудњи за домом, знали да ћемо остати пријатељи.
Пријатељи не само оним што нас је спајало већ, можда и више, оним што ће нас раздвајати.

А спајало нас је двоструко, монтањарско-панонско порекло, увек спремно да произведе непредвидљиве плодове; спајале су нас вечне, принудне па и изабране сеобе; спајало и осећање туђинства од којег смо обојица патили, потајно, понекад и јавно, никад га се, међутим, не одрекавши, као да нам се чинило да је оно најболније али и највреднији чинилац наше судбине. И још много тога нас је спајало...

И делило нас је много шта, али на онај начин који људе још чвршће и часније везује. Делила нас је несрећа коју је он осећао, а ја тек слутио; вера у уметност коју је он са страшћу неговао, а ја је каткад играо као гост у храму верника; интензитет живљења који сам ја кукавички обуздавао, а он му давао замах мисије у свету мртваца.

Сад нас ништа не дели. Тек нешто мало времена које и онако не постоји.

*

Први пут смо сами седели у једној од његових собица, кроз које се селио као калуђер испосник, из ћелије у ћелију, из искушења у искушење, из личне у општу драму, и говорили о мојој првој књизи. Књизи једног тридесетпетогодишњака.

Нисмо, у ствари, говорили. Он је говорио. Толико понесен, с таквом страшћу да сам на крају, таштином савладан, али сумњом у себе обуздан, помислио: „Добро би било да сам ту и такву књигу уистини написао.”

Другом, између осталих прилика, опет седим у собици код Данила. Не сећам се да ли је одаја иста. Свеједно је. Све су његове еремитске ћелије биле исте, чак и кад су имале више од те једине собице, и много више среће на коју би без зебње пристајао.

Сад нисмо сами. Ту су Мирко и Филип. Чита се рукопис „Башта, пепео”. Требало је да чујемо само одломке романа, али полако, с теме на тему, мало унапред, мало унатраг, чита се мање више све, па онда и оно мало што се прескочило.

Ја не знам за овакву евокацију детињства. Не знам за овакву равнотежу лирског и пародијског, носталгије и анализе, заноса и разума, овосвета и оносвета, суза за које се не зна јесу ли од плача или смеха (биће ипак да су од плача, а смех да је тек алиби одрасла човека).

Храбро пронађене, дубоко схваћене успомене, искуства танано преведена из једног живота у други, из пролазне стварности у трајнију будућност уметности. Из лимба у рај.

Успомене, које премда нису, могу бити и моје и премда нису, могу бити успомене и Филипове и Миркове, које престају бити Данилове, и постају свеуспомене, сам процес меморирања једне и изабране и уклете расе, у њему помешане с другом не мање несрећном. И по други пут мислим, али сада са завишћу које се не стидим: „Добро би било да сам ту и такву књигу и сам написао.”

Једном је био мој гост у Лондону. Није у мом животу, ни у мојој кући ништа покушао да мења. Хтео је једноставно, припремајући се за „Гробницу за Бориса Давидовича”, да ме упозна с једним стањем, стањем заточеништва, за које је, сада видим, с правом, веровао да га не схватам, иако је знао да га у извесном смислу познајем.

Кад сам му, опет, наравно, у једној од његових азил собица, неколико дана био гост у Паризу, чинило ми се да ми је први задатак био да му уредим собу.

„Ако мислиш да ми уредиш живот, не труди се.” Рекао је посматрајући ме с извесним сажаљењем.

„Он није у стварима.” Рекао је то човек који је суштинским именовањем свих ствари којих се његов дар дотакао ове поседовао више од нас који смо хтели, ако су пријатне, и да их имамо, или ако су страшне, да их се одрекнемо.

Последњи пут опет смо сами, код мене у Београду, У мојој ћелији, моме азилу. Увек случајно, увек на неком раскршћу, увек у неком пролазу и увек с осећањем да је то наш последњи сусрет. Ноћ је. Наше је време, обојица смо бића мрака. И пуна је месечина у коју се надам. Јер Месец је мој.

У тој тмини, под леденим месецом, открива ми наједном да је Сунце његово. Да је испод тамног покрова његове душе – светлост радости за којом сам чезнуо. Разговарамо од осам увече до осам ујутру. Не говоримо о књигама. Оне су нам и досадне и одвратне. И изнад свега – недовољне.

Исповедамо „животе који боле”. Али кад смо о њима, те последње од првих будућих ноћи, говорили, нису наједном тако неподношљиво болели. Ти тако болни, тако страшни животи.

На крају, у бунилу буђења, па и стида коју свака исповест подразумева, један од нас је рекао: „Можда не боли живот. Можда боли сазнање да се не води на прави начин.” Други је рекао: „А можда је баш то – живот.”

Разговор нећу заборавити. Да се сада понови, рано је. А кад касно буде, никоме неће требати.

*

Раних шездесетих добио сам од Филипа Давида писмо у коме каже: „Од Киша још ни трага ни гласа. Ко зна, можда је као Рембо одлутао негде. Зар није увек говорио да му је доста литературе, свега? Ипак, надајмо се, вратиће се...”

С тог тајанственог пута наш се Данило вратио. Хоће ли и с овог? Он који је све могао могао би и то. Не верујем да хоће. И не мора. Може бити спокојан. Зна да ће се међ нашим синовима, унуцима, нашим потомцима опет јавити алфијска сена пророка с његовим ликом и његовом душом, кога и тада нећемо послушати.

А он никуда није отпутовао. Вратио се тамо одакле је дошао.

У наш једини заједнички завичај.

* текст је преузет са сајта borislavpekic.com


Коментари4
0391e
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Milica Antic
Hvala Polici na podsecanju na ovaj divan tekst.
Miloš М
Ако су се дивили један другом, имали су и зашто! Били су великани српске књижевности, Пекић је један од мојих омиљених писама, који је бојим се помало занемарен због своје преопширности, Киш концизнији, говорио је да пише изабрана а не сабрана дела. Када се погледа српска књижевна сцена тога доба можемо само да уздахнемо и да жалимо што таквих књижевних величина сада једноставно нема, иако и даље има добрих писаца.
Coban iz Rovaca
Zašto danas nema Borislava i Danila? Molim napisite nesto i o tome!
ja tebi serdaru ti meni vojvodo
ti "nebeski cvrcci" nisu propustali priliku da se nadive jedan drugome...malo je tu monaske skromnosti.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља