уторак, 20.08.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 20:40
ПОД ЛУПОМ: ВЕЛИКЕ МАЛЕ СТВАРИ

У Европу преко тоалета

Није тачно да само иловача има својство да изједначава људе јер, колико се зна, постоје многе ствари са истим својством, као што је оно место на које и цар мора пешице
Аутор: Милош Лазићпонедељак, 20.10.2014. у 08:00
Какво олакшање за путнике кад угледају овај знак

Када је 1948. године Пјер Шенал снимио култни филм „Скандали Клошмерла”, с јавним писоаром на централном тргу веселе бретањске паланке као главне кулисе и попришта урнебесних догађаја, није могао ни да наслути да том комедијом први пут разбија предрасуде о анатемисаној теми клозета као једној од најважнијих тековина цивилизације. И Срби имају сличне приче, од комедије до трагедије, које су саставни део и повести, и стварности, и урбане митологије, мада смо безразложно још гадљиви на њих, а то би требало превазићи и исправити!

Па, ево. Патриотској бајци о позлаћеним виљушкама на двору Немањића испречила се једна скорија прича, коју је једном у кафани „Смедерево” веселом кружоку за столом поверио велики српски (и свакако југословенски) репортер Душко Савковић. Препричавам је као скроман прилог изучавању наше нарави, китећи је по варљивом сећању, али с добром намером.

Почетком осамдесетих у неком мачванском селу, после неколико деценија избијања и потуцања, обрео се један који је у белом свету зарадио пусте паре. Прво је све своје некадашње комшије навалио да вода по кафанама и части, како су ред и обичаји налагали, а истовремено почео да зида велелепну кућерину по мери капитала који је стекао и који је морао некако да покаже.

Уз онолике паре, кућу је довршио за три месеца, па позвао сељане на насеље, с волом на ражњу, и којешта приде. А то што је направио, и како је опремио, беше, што кажу, последња реч у сваком погледу. Сви су уздисали пред тим дворцем док неко, да ли због дивљења или из злобе, није изокола поставио чудно питање:

– Бољу, лепшу и модернију кућу у животу нисам видео, нема такве чак ни у престоници, али зашто си клозет саградио у дну авлије а не унутра, у неком од ових купатила, или уз њих?

Завлада тајац праћен нелагодом, ваљда је само поносни кућевласник остао равнодушан на потезање те теме. Одмерио је хладно радозналца, па се заверенички насмејао и одговорио:

– Зато, комшија, да сутра нико не би могао да се хвалише како ми је „обавио оне ствари” насред куће (рекао је другачије, али ми изнуђена пристојност не допушта такве колоквијалне изразе).

Овај догађај, за који сам и данас убеђен да је истинит, само је увод у причу што следи. Реч је, наравно, о – клозету! Признајем да тема није превише оригинална јер је сада покојни Душко тако рећи докторирао на њој написавши и један изванредан есеј, већ је реч о скромном прилогу за изучавање појаве која у Србији, ма шта ко мислио, многима ствара главобољу.

Атентат септичком јамом

Прича о клозету у дну авлије могла је да буде запечаћена готово читав век раније, уочи абдикације краља Милана Обреновића на Дан Краљевине, 22. фебруара 1889. године. Догађај који је томе претходио званична повест не бележи, а претња одмаздом и потоње извитоперено усмено предање ову причу су свакако довели у сумњу. Својевремено ми ју је поверио мој стари пријатељ и колега Жика Лазић, кога је само прерани одлазак у „небеске кафане” спречио у намери да је преточи у неки од својих узбудљиво истинитих историјских романа.

Прилика да се потврдимо и као античке тираноубице после атентата на кнеза Михаила, а пре крвавог убиства краља Александра и краљице Драге, пропуштена је само деценију и по раније. То се збило у Смедереву, на имању неког заклетог обреновићевца, личног Милановог пријатеља!

Тајновита посета краља није промакла увек будним завереницима, вероватно карађорђевићевцима, који су проценили да је то згодна прилика да се доврши посао започет у Кошутњаку 10. јуна 1868. године, када је ликвидиран кнез Михаило.

Тачан датум се не зна, али усред те тајне посете, предвече, краља је притерало да без много протокола оде тамо где и он мора пешице. За њим је кренуо ађутант, који се дискретно шћућурио крај врата пољског клозета, у дну дворишта пространог имања на обали Дунава, узводно од града.

У један мах пренуо га је мукли тресак праћен краљевим запомагањем и богорађењем, иза чега се разлегао пуцањ! Развалио је врата нужника и као без душе улетео унутра, али од окруњеног му послодавца није било ни трага ни гласа. С ужасом је гледао у мрачни амбис што се отворио ка септичкој јами. Само бог зна да бисмо у повест цивилизације ушли као први народ који је извршио атентат на краља клозетом, да Милан, иако до гуше „у проблему”, није сачувао прибраност, дочепао се револвера и одоздо запуцао, на шта му је ордонанс одозго пружио каније сабље што му је висила за појасом, те га је извукао из септичке јаме у последњем часу, али унеређеног од главе до пете!

Ађутант је два сата на Дунаву прао и запирао владара и још читав сат изокола доносио преобуку, заклевши му се претходно у крсну славу и све најсветије да о том догађају никад ником неће зуцнути ни реч (очито је да није издржао!). Исте те вечери краљ Милан је журно и без поздрава напустио Смедерево.

Тајна истрага коју је спровео официр под заклетвом показала је да су несуђени атентатори полили киселину по даскама нужника, од чега су оне, мада сагореле и претворене тако рећи у пепео, сачувале облик, што је у полутами заварало злосрећног суверена

Иако није сачувана грађевинска документација старог двора, нити су биографи Милана Обреновића обрађивали ову тему, неки верују да је тај догађај био пресудан да се то лепо здање опреми канализационом мрежом, а сви дашчани нужници замене енглеским клозетима са керамичким шољама, те да је и због тога, након силаска с трона, Милан отишао у свој бечки егзил.

Нишки случај

Код нас су „водени клозети” пристизали током претпоследња два века, како где, мада још има крајева у којима би они били – технолошко чудо! Прича из Ниша је, у том смислу, више него поучна.

Скромна камена пирамида на самом улазу у нишку Војну болницу сведочи о жртвама пегавца што је харао Србијом од новембра 1914, одневши за непуно пола године више од тридесет хиљада цивила и војника. Али, она крије још једну тајну која је и многим Нишлијама остала непозната. Иако је реч о наизглед неважним стварима, оне су из корена измениле начин живота, и житеља Ниша, и становника већине градова на југу Србије.

Зна се да је ту пирамиду 1915. године саградио Риста Јовановић, болничар-добровољац, солунац и потоњи врло угледни нишки столар. Али, колико је за историју занимљив овај податак, бар толико би требало да буде онај да су Риста и његов отац Милан, такође солунац, 1919. године донели у Ниш и овај део Србије први енглески водени клозет! Заправо клозетску шољу са пратећом опремом.

Ако се некоме причини да је реч о безначајној ситници којој нема места у историји, љуто се вара: јер, камена пирамида је тужна успомена, подсећање на прошлост, док је „водени клозет”, барем у том тренутку, представљао плод мудрог премишљања о будућности и даљем напретку.

– Има цивилизацијских тековина које истичу драматичну разлику између касабе и модерне вароши – причао ми је инжењер Гојко Јовановић, унук Миланов, а Ристин синовац. – Као и једна данас обична клозетска шоља с хидрофором, због које су у кућу мога деде и стричева месецима долазиле многе угледне Нишлије како би се увериле да ли је тако нешто уопште могуће. Вероватно је међу њима било и завидних, али су сви они, без разлике, врло брзо прихватили ову „новотарију”. Шта је то значило за Ниш и градску комуналну политику нема потребе да тумачим, јер зна се да је та наизглед безазлена промена хигијенских навика изменила живот у граду. Набоље.

Ваљда јесте, али где је почело и докле се стигло? Колико памтим, најстарији „водени клозет” који сам видео датира из трећег столећа пре наше ере, а налазио се у древном Ефесу.

Царски нокшир

Пре десетак година, док су туристи уздисали пред Хадријановом чесмом или Целзусовом библиотеком (виђао сам их и раније), имао сам срећу да откријем јавни клозет који би својим изгледом и организацијом и данас могао бити Мека ходочашћа и стручних екскурзија белосветских хигијеничарки. Било је то сведочанство чудесног инжењерског и организацијског умећа од пре више од два миленијума. Тај клозет је био намењен само слободним грађанима и само мушкој клијентели, а у њему се, у недостатку новина, налазила и прва „берза вести” Ефешчана. Тај кутак интиме је имао испирање текућом водом много пре изума WC-а (од енглеског – water closet), а необична конструкција отвора и уклесани канали испред њих указивали су да се власник тог технолошког чуда, између осталог, бавио штављењем коже, и за то, као некакав „ушур”, користио урин својих муштерија. У средини просторије било је и мало купатило с термалном водом (које може да изазове нелагодну мисао да је реч о некаквом „колективном бидеу”?!), што би данас изазвало гађење и саблазан у „цивилизованом свету”, иако је то био невероватан допринос социјалној хигијени града (бркати Турчин, весео и причљив човек али невешт водич, није знао ама баш ништа о том археолошком чуду, али ме је, свеједно, уверавао да је ту могло и да се попије нешто с ногу, или онако, седећи).

Обилазећи неке дворце који су прославили и многе своје станаре, опазио сам да немају клозете, а ако их имају, било је очигледно да су на њих накалемљени доцније. То ме је подсетило да су окруњене главе све до почетка претпрошлог века, па и касније, са задовољством користиле такозване ноћне посуде. И то не само по просвећеној Европи. Кад је славни Бертолучи 1987. године снимао филм „Последњи кинески цар”, чедну и романтичну бајку о Пу Јиу (кога је на престо довела омрзнута Ци Схи, његова тетка и царица мајка), није пропустио да на платну овековечи и оног високог царског службеника који је био задужен да се стара о нокширу и његовом садржају последњег сина Духа неба. То је изазвало бес саблажњивих чистунаца који су сметнули с ума да су сличне „службе” постојале и на европским дворовима, и да француска индустрија парфема никад не би процветала без несносног мириса фекалних потока који су, и буквално, текли улицама већ пренасељених градова.

Да ли има сврхе споменути да су данас јавне клоње у развијенијем делу света прави хедонистички храмови, с аутоматским функцијама као што су закључавање кабине, правовремено испирање, вентилација, климатизација, грејање даске, дискретна музика… па све до – запирања „позадине” корисника!

Време регресије

Чак ме ни Републички завод за статистику не би могао убедити да у Београду не живи трећина Србије: процењујем, бар два милиона душа (не рачунајући приградске општине). Колико се пословних људи и обичних туриста свакодневно врзма улицама престонице – не зна нико. Сигурно не бих погрешио ако бих њихов број проценио на више од тридесет хиљада по дану (само што се не пријављују баш сви Туристичкој организацији!)? Ако је тако, а изгледа да јесте, где тај силни свет обавља ситније и крупније физиолошке радње?

Разумно је претпоставити да они који остају дуже од једног дана то раде по хотелима и хостелима, док осталима преостају јавни, кафански, гробљански и пијачни клозети, а ако су наишли због неког спортског догађаја, онда и они по стадионима и осталим спортским борилиштима. Клоње за посетиоце имају и сва попришта културних догађања, концертне, позоришне и биоскопске сале, док се за „масовке”, на Ушћу, на пример, користе такозване мобилне тоалетне кабине. Онима који нису на овом списку преостају једино гладовање, жеђ, шумовити паркови или пелене за одрасле.

Jeр, као предани хроничар Београда, још нисам наишао на случај да је градоначелник (или бар председник неке градске општине) – свечано пустио у рад јавни клозет. Напротив, тих „институција” је у престоници све мање. У „Градском зеленилу”, које је задужено за овај посао, тврде да у Београду постоје 23 јавна клозета, а то је занемариво за оволики град (један за нешто мање од сто хиљада могућих корисника)! На потезу од Калемегдана до Славије – Кнез Михаиловом, преко Теразија и Улицом краља Милана, који је кичма Београда, постоје само два јавна клозета: први, у подземном пешачком пролазу испод палате „Албанија”, али се не препоручује јер се у њему већ деценијама одвија „мини-парада поноса”, док се за други, који је брижљиво сакривен у парку иза Југословенског драмског позоришта, не зна ни међу већином Београђана.

Теразијски јавни клозет уклонили су скојевци Првог рејона 1946. године у акцији рашчишћавања ратних рушевина, онај испод „Москве”, на почетку Балканске улице, заменила је палата с луксузним „пентхаус” апартманима, клоња на Цветном тргу одавно не ради, а она на Славији, баш поред „Сале мира”, срушена је почетком деведесетих јер је на то градско грађевинско земљиште неко бацио око, али му се доцније изјаловило.

А у каквом су стању они који још раде најбоље сведочи случај из питомог Универзитетског парка, када је ономад неки злосрећни младић пропао у клозет и умало доживео судбину која је била намењена краљу Милану.

Верујем да градска управа има важнијих и паметнијих послова од јавних клозета, али ма како глупо изгледало, и то је некаква брига о граду, суграђанима и њиховим гостима!

Ни хронична беспарица у градској каси не може бити оправдање! Пре четврт века један предузимљиви Београђанин, инжењер по струци, а повратник с рада у иностранству по социјалном статусу, дакле човек с визијом и парама, намерио је да у престоници покрене приватан бизнис са јавним клозетима! Израдио је врло озбиљан елаборат за прву „филијалу” код Омладинског стадиона, која је, бар по плановима, изгледала као спејс-шатл: клоња би се налазила у подземном пешачком пролазу, а уз њу би били и јавно купатило, фризерски и остали салони, продавнице разних козметичких, тоалетних и хигијенских  производа… триста чуда.

Да ли су они из градске управе помислили да их овај завитлава, или су проценили да је реч о послу који би боље пристајао неком партијском колеги, не зна се, тек – све је пропало! Заборављено је, у међувремену, да оног злосрећног инжењера с визијом није водио само патриотизам, већ пре свега жеља да паре инвестира у неки уносан посао!

Можда ће само реч „уносно” коначно побудити занимање градске управе и најшире јавности за ову тему (јер невоља не пита за цену)?! До тада, јавни и остали клозети опстаће још једино у оваквим текстовима, у урбаној митологији и вицевима.


Коментари2
86017
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

e moj ti
...na Kalemegdanu i na Studentskom trgu i kod Narodnog pozorista postoje javni wc koji su u boljem stanju od onih u Central parku.
Ana V
Preporucujem ovaj genijalni tekst na svim mrezama koliko odmah :) Odavno nista zanimljivije nisam procitala :)

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља