недеља, 17.02.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 15:30

Црвени тепих за руске тенкове

Аутор: Јелена Попадићсреда, 22.10.2014. у 10:30
Миша Мирковић и Пеко Дапчевић 1943.

Када су прва два руска тенка улазила у Београд, на пут су им стале три Београђанке. Једна је руком зауставила тенкове, а друге две су прострле црвене тепихе испред њих желећи да испоље нескривену радост због краја окупације под којом је престоница била. То је једно од најупечатљивијих сећања Михаила Мише Мирковића (84), тада тринаестогодишњег дечака, који је дошао у главни град као курир генерала Пека Дапчевића, под чијом командом је Београд ослобођен.

– Тројица курира, међу којима сам био и ја, кренули смо да обавимо своје задатке. Ишли смо из правца Аутокоманде, садашњим Булеваром Југословенске армије. Када су руски тенкови прешли преко црвених тепиха, нисмо могли да верујемо. Војници су изашли и изљубили се са народом – почиње своју причу наш саговорник.

То је био његов први сусрет са градом у којем ће провести остатак свог живота. Три дана пре ослобођења рањен је код палате „Албанија”. На врху зграде било је митраљеско гнездо из којег су немачки војници имали преглед целих Теразија. Када се са пратњом склонио испод зграде, на њих су бачене две бомбе. Срећом, закачио га је само гелер. Сећа се како се генерал Дапчевић споречкао са руским пуковником захтевајући да руски војници „каћушама” никако не гађају Споменик незнаном јунаку на Авали са којег у Немци косили савезничке војнике. Ипак су на крају постигли споразум и споменик је сачуван.

Ослобођење Београда велики је датум, истиче наш саговорник, који је у ту част одлучио да изрази поштовање свом некадашњем команданту Пеку Дапчевићу дајући му читуљу у нашим новинама.

Оца Мише Марковића, Васу, усташе су убиле и бациле у јаму на почетку Другог светског рата у родном селу Крушевица, код Бугојна у централној Босни. Мајка је остала сама са петоро деце, међу којима је најстарији био Михаило. Решио је да се придружи партизанским трупама. Испрва су га одбијали, био је још дете, али попустили су када су чули за страдање његовог оца од усташког ножа.

– Били смо у Бихаћу, а најмлађе борце су склонили од зиме. Са пушкама, бомбама и ратном опремом постројили су нас у дворишту. Био сам најмањи и сврстали су ме у други ред, али баш мени су рекли да иступим. Било ми је криво, нисам знао зашто ме издвајају. Саопштено ми је да идем да будем курир чика Јанку (Моша Пијаде). Када ме видео, загрлио ме и питао како се зовем. Са осмехом је рекао да име Михаило не приличи тако малом дечку. Тада сам постао Миша, то је име под којим ме сви знају – сећа се некадашњи партизански курир који је касније стекао звање глумца, редитеља и заменика генералног директора РТС-а.

Крајем 1942. године Миша је постао курир Сави Ковачевићу, команданту Пете пролетерске црногорске ударне бригаде и Треће ударне дивизије. Током битке на Сутјесци, када је Сава погинуо, рањен је и мали Миша. После тога код Пека Дапчевића, чији је курир био до краја рата, а заувек су остали нераздвојни пријатељи.

– Пеко ми је био као други отац. Свуда ме је водио са собом. Шалио се да се уз мене осећа сигурно јер где год да кренемо сви гледају у мене, у маленог дечака са бомбама и митраљезом, а на њега забораве. Био је поприлично строг. Научио нас је дисциплини, тачности и поштовању сарадника. Када смо се одмарали неколико дана, терао нас је да трчимо уз брдо. Захваљујући њему завршио сам Факултет драмских уметности. Говорио је да не можемо да будемо пријатељи ако не завршим школу – сећа се некадашњи курир Миша.

Током Другог светског рата Миша је рањен четири пута, последњи пут 1945. године на Сремском фронту, најтеже. Настрадале су му ноге и кук. Али, чим се мало опоравио, после месец и по дана, побегао је из болнице и вратио се под окриље свог најдражег команданта, генерала Дапчевића. Пеко је, како каже, био мало љут на њега, али ипак му је допустио да остане уз њега до краја рата.

– Пред крај рата ишли смо на север Италије да се нађемо са командантом савезничких снага, сви су гледали у нас, најмлађе борце и курире који смо били у пратњи наше делегације. Били смо права атракција – каже наш саговорник.

Његов ратни пут забележен је на фотографијама које је снимио између осталих и један амерички маринац који се падобраном спустио у Црну Гору. Миша Мирковић је, иначе, бринуо је о обореним америчким пилотима који су спас нашли међу партизанима, па је осамдесетих година гостовао у САД. Поводом заслуга у Другом светском рату, одликовали су га некадашњи председници САД Роналд Реган, Русије Борис Јељцин и Украјине Виктор Јанукович. Насупрот томе, српске власти његове заслуге не сматрају толико битним. Ипак, срећан је што је Пеко Дапчевић, војсковођа под чијом командом је ослобођен Београд, коначно, пре неколико дана, добио своју улицу у престоници. Један део Кумодрашке улице на Вождовцу понео је његово име.

----------------------------------------------------

Глумио сам себе

Миша Мирковић (Фото Р. Крстинић)

Свој прву филмску ролу Миша Мирковић имао је одмах по завршетку Другог светског рата у совјетском филму „У планинама Југославије”. „Глумио” је самог себе. Снимајући филм „Бакоња фра Брне”, у којем је имао главну улогу, упознао је глумицу Милену Врсјаков, будућу Пекову супругу, у чијем упознавању је посредовао.


Коментари6
4b741
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

hvala Putinu
....što je naterao medije da pišu o zaboravljenim partizanskm herojima.
Lj K-Taylor
Hvala politici na lepoj, toploj prici o svrci-heroju, njegovom detinjstvu, odrastanju I prijateljstvu, ispricanu bez patetike I zalopojki. Covek ne moze da se ne raznezi gledajuci fotografiju iz partizanskih dana.
Predrag Banja Luka
Što bi rekli: "..imao se rašta i roditi". Možda je Beligrad mogao i prije da se sjeti takvih kao Koča ili Peko.
radmila misic
Pre pedesetak godina,kurir Miša je došao u moju osnovnu školu "Prva proleterska brigada". Mi smo dotad viđali namrštene, smrtno ozbiljne borce sa borama, podočnjacima i proćelave. Možete zamisliti naš šok kad smo videli mladog, nasmejanog čoveka koji je izgledao kao da nema ni 30 godina. Vidim da je g. Mirković i dalje nasmejan i mladolik iželim mu sve najbolje.
Леон Давидович
"Политика" нам враћа сећања јер су ови неустрашиви борци против окупатора били предати забораву. Хвала "Политици" на оживљавању историјских сећања уз приче оних који су чинили ту историју.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб Правила о приватности

Developed by: NewTec Solutions & TNation

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља