субота, 16.02.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 20:43

Од ђачке чете до градоначелника

Аутор: Будо Нововићнедеља, 26.10.2014. у 22:00
Неустрашиви Подгорац Нинко Петровић (Фото Породични албум)

Да недавно није објављена књига „Сећања из трагичних дана Србије 1914–1918. година” у издању Народне библиотеке из Осечине, животни, ратни и поратни пут Нинка Петровића (1896–1981) остао би у некој врсти измаглице.Мало ко би знао да је уз 19 носилаца Карађорђеве звезде и легендарног Стевана Вуковића, који је први Србин који је испалио пушчани метак на аустроугарске војнике, и овај Подгорац оставио дубок траг у догађајима и осталим околностима које су прожимале Велики рат.

Основну школу је завршио у Белотићу (општина Осечина) а потом је похађао гимназију у Шапцу. После завршених шест разреда гимназије, у јесен 1915. године мобилисан је у Ђачку чету са којом се крајем исте године повукао преко Албаније у Грчку. После краће војне обуке упућен је на Солунски фронт, где је 1916. године учествовао у борбама у саставу Првог пешадијског пука Моравске дивизије као поднаредник-ђак. По наређењу из команде заједно са другим „ђацима” упућен је у грчки град Волос, где је похађао седми и осми разред гимназије и успешно положио матурски испит. Времена за опуштање и матурско славље није било и поново се вратио на Солунски фронт, и то у моменту најљућих борби и његовог пробоја и коначно после дуже времена поново се вратио у Србију и родни крај. Током рата убијен му је отац, двојица старије браће и брат од стрица. Уз све што је проживео, успео је заврши правни факултет у Београду 1922. године.Бавио се адвокатуром и другим службеничким пословима, а 1930. године био је један од оснивача и уједно секретар Удружења „Солунске ђачке чете”.

Посебно поглавље у животу овог храброг Подгорца и интелектуалца представљају његови дневници и записи из Великог рата. Пред крај живота, Петровић је марљиво и предано радио на сабирању својих сећања.

„Био сам на Кајмакчалану и борио се. Изгубио сам брата тамо. Много је наших војника ту изгинуло. Читав врх планине је био покривен лешевима. Пукови који су се борили били су преполовљени, један скоро сасвим сатрвен. С обзиром на све то, као учесник у Првом светском рату покушао сам да са своје стране нешто више, непосредније, конкретније и целовито кажем. Писао сам аутобиографски, онако како сам овај рат преживљавао и видео. Као што се лако може видети, био сам нешто гласнији и слободнији када сам говорио о греховима великих савезника према Србији”, записао је Нинко у предговору прве верзије својих сећања чија линија је подударна и са свим осталим његовим записима. С том, по многим проценама, изванредном шареницом покуцао је седамдесетих година прошлог века на врата два највећа српска и југословенска издавача „Просвете” и „Нолита” нудећи свој дневник, односно ратне мемоаре под називом „Из трагичних дана Србије 1914–1918”. Рукопис су великодушно узели, али га никада нису штампали нити касније вратили аутору. Чак су и копије биле изгубљене. Захваљујући примерку који је сачувала његова сестра Олга, Нинкови земљаци су 2010. године штампали хронику на 220 страна.

У предговору књиге уредник мр Бранко Матић, професор на Високој пословној школи у Ваљеву, наглашава да Петровићев опис догађаја има посебан значај и тежину зато што их приказује из угла појединца, што је веома важно за разумевање многих догађаја из Великог рата.

 – Избор догађаја, јасним стилом њиховог описивања и недвосмисленим ставовима о њима омогућава читаоцу упознавање „из прве руке” са оним што се догађало и како је то деловало на војнике и народ. Овим описом догађаја из Великог рата допуњује се материјал за једну скоро надреалну књигу о хероизму и трагедији српског народа –записао је поред осталог Матић, додајући да је уз сва задивљујућа херојства о трагичним последицама које је рат оставио на Србију и њен народ, ипак, недовољно писано. Тако он подсећа да, колико је њему познато, гробље испод мора, на чијем дну међу шкољкама почива преко 6.000 војника нико нема у свету осим Срби. Петровић у својим записима посебну пажњу обраћа на мобилизацију и формирање Ђачке чете, Солунски фронт, прелазак односно повлачење преко Албаније а приче као што су „Солунски ратни мозаик”, „Битољска гимназија у Волосу”, „Угашени домови” или „Зора Курјакова”, својеврсни су су литерарни фрагменти.

У Априлском рату 1941. године као капетан прве класе био је командир противавионске и противтенковске митраљеске чете на Пиротском фронту на којем бива заробљен и одведен у логор. После ослобођења од 1946. до 1951. године биран је на место председника Извршног народног одбора Београда, што је данас у рангу градоначелника. Због тога у његовој маркантној биографији, између осталог, стоји да је био први изабрани градоначелник Београда. За његова мандата изграђени су значајни привредни културни објекти у главном граду и започета изградња Новог Београда. Нинко Петровић је добио више више ордена и медаља, али је увек посебно истицао Албанску споменицу. Поред ордена заслуга за народ првог реда добитник је и једног пољског и два француска одличја.Од 30. априла 1981. године почива на Новом гробљу у Београду.


Коментари4
56c1c
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Vesna Vučković
U Vašem tekstu postoji greška u vezi sa datumom smrti Ninka Petrovića. Umro je u Beogradu 30.marta 1981. godine, a sahranjen 01. aprila 1981, što potvrđuju tekstovi u Politici 31. marta i 2. aprila 1981! Molim Vas da date ispravku teksta! Vesna Vučković, urednik Dokumentacije Radio Beograda
Ivan Vukman
Potpuno ste u pravu u vezi datuma.Deda je preminuo u Zemunskoj bolnici..Oprostajni govor je odrzao tadasnji gradonacelnik Zivorad Kovacevic. Unuk,Ivan V.
Препоручујем 0
rudi jelicic
Lepo je, kitti se tudjim cvecem. Sta su cinili i danas sta cine glavari, (proklete im dusae)
Stefan Stojanovic
Кад се узме у обзир садашњи суноврат и то да оно што су наши преци стекли наша власт нуди на тањиру Немачкој, и још моли да ова то прими, тешко ми је и да се та славна прошлост икада и догодила. Лако је поклонити оно за шта се никада ниси борио - слободу! А Нинко се сигурно преврће у гробу...

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб Правила о приватности

Developed by: NewTec Solutions & TNation

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља