недеља, 20.09.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
субота, 01.11.2014. у 21:57 Маријана Авакумовић

Остављали богатство народу, уместо својој деци

Задужбина Луке Ћеловића Фото Мики Величковић

Некадашњи задужбинари, иако често полуписмени, с тек неколико разреда основне школе, имали су развијен осећај припадности свом народу и моралну потребу да врате друштву део иметка који су стекли. Међу данашњим богаташима, малобројни су они код којих је ова тема доспела на дневни ред– да људима и земљи, слободном вољом, оставе неко добро које ће добру служити. Неким привредницима пореске олакшице нису довољно мотивишуће, а неки још нису „довољно” обезбедили себе и своје наследнике, па ће отаџбина морати још мало да се стрпи.

Да Мадлена Цептер, супруга бизнисмена Филипа Цептера, после више деценија затишја, није наставила српскутрадицију задужбинарства у области уметности, дугу више од осам векова, она би вероватно била угашена. Придружили су се бизнисмени Миодраг Костић, Мирослав Мишковић, Богољуб Карић...

А када се осврне у прошлост нашег народа, мало је историјских периода које нису одликовали визионари који су свој иметак завештали свом народу.Тежња ка задужбинарству у Србији није прекинута ни под турском влашћу, при чему се испољавала у готово симболичким формама. О томе сведочи Вук Караџић, који у „Српском рјечнику” из 1818. године пише: „Највећа је задужбина начинити манастир, или цркву, као што су српски цареви и краљеви градили... Начинити ћуприју на каквој води, или преко баре, калдрму по рђаву путу, гладног наранити, жедног напојити...”

Ипак, доброчинство у виду задужбинарства код нас достиже процват крајем 19. и почетком 20 века. Оснивачи фондова и задужбина, формираних најчешће при главним установама српскекултуре – Академији наука (Српска краљевска академија) и Универзитету (Великој школи) – били су људи из свих друштвених слојева Србије: успешни велетрговци и индустријалци, министри, професори, официри, владике, политичари,али и скромни земљорадници. Тако се, на пример, на списку дародаваца Београдског универзитета до 1939. године налази 76 особа и група, од краљевске породице до обичних грађана.

Заједничко им је било то што су финансијску потпору научнимустановама, школама и културним друштвимасматрали својом родољубивом обавезом. Осим жеље за личном афирмацијом и очувањем од заборава после смрти, важан мотив за „даровање отечеству” били су и свест о припадности одређеној заједници, као и потреба да се нешто врати у корист и за напредак те заједнице у којој је појединац живео и стицао.

Сетимо се Саве Текелије, који је, болујући због вождовог слома, уочио да је спас будуће Србије у уздизању тада непостојеће интелектуалне елите. Чим је1824. у Пешти основана Матица српска, Текелија је приложио светионику српске културе „100 форинти у сребру и 100 форинти у бечкој валути”. Потом је основао Завод за школовање српских студената – Фондацију „Текелијанум”, поклонио му пребогату библиотеку, а Матици српској поверио старатељство.Српском народу, пред крај живота, подарио је све – имања, куће, 150.000 форинти...

Не треба заборавити ни београдске трговце, који су поклонили граду бисере архитектуре старог језгра престонице. Симу Андрејевића Игуманова трговачки послови водили су по свету, али је у родном Призрену подигао Богословско-учитељску школу, а у Београду задужбину која је школу издржавала.

Илија Милосављевић Коларац и Тома Вучић-Перишић установили су Фонд за помињање оних који су изгинули за отаџбину, један од најстаријих у Србији. Коларац је помогао стварање Правне академије у оквиру Матице српске, а тестаментом је 1878. године задивио савременике. Предвидео је фонд за Универзитет Илије М. Коларца, основан сопственим трудом, на корист свога народа (што и пише на палати на Студентском тргу). Основао је и Књижевни фонд „Илије М. Коларца” за награђивање ћирилицом писаних дела Срба из свих „предела српских”.

Капетан Миша Анастасијевић помагао је Друштво за читалиште, Народно позориште, цркве, школе и сиротињу. У завештајном писму „поклонио је отечеству за просветне потребе” палату у коју су се уселили Велика школа, Гимназија, Народна библиотека, Музеј и Министарство просвете. Занимљива је прича како је дошло до тога да друштву поклони зграду данашњег Ректората Београдског универзитета. Овај богати трговац сољу, који је поседовао имовину скоро осам пута већу од тадашњег државног буџета Србије, палату је градио с мотивом да постане будући двор његове ћерке, удате за принца Ђорђа Карађорђевића. Међутим, овај трговац, чија је флота бројала 74 брода, а његова пословна империја запошљавала средином 19. века више од 10.000 људи, предомислио секада су Карађорђевићи изгубили власт. Његов некадашњи партнер у послу кнез Милош уверио га је да је за његово здравље много боље да отачаству преда двор, данашњу зграду Ректората.

Највећи добротвор Београдског универзитета Лука Ћеловић Требињац 1929. године, преко своје задужбине, даровао је српском високошколству своју имовину вредну 50 милиона динара. Другим фондом обезбедио је рад Академског певачког друштва „Обилић”.

Један од највећих српских добротвора Београђанин Никола Спасић основао је Друштво дечјих склоништа за децу без родитељског надзора и хране, а почетком Првог светског рата имање и кућу у Кнез Михаиловој број 37 доделио је, као задужбину, Српском народном инвалидском фонду „Свети Ђорђе”. Тестаментом из 1912. године одредио је да се за будући Храм Светог Саве купи највеће црквено звоно. Хартије од вредности, готовину и непокретности у Београду наменио је за „опште привредне циљеве”, а његова задужбина подигла је Дом за изнемогле и сироте у Књажевцу.

Треба споменути и научника светског гласа Михајла Пупина, који је 1914. године основао Фонд „Пијаде–Алексић–Пупин”, из којег су на Светосавским академијама награђивани ученички домети у књижевности, историји, али и „гусларству с песмама које је прикупио Вук Стефановић Караџић”. Обезбедио је и задужбину за откуп српских уметничких дела и издавање публикација „српских старина” при Народном музеју у Београду.

Међутим, после Другог светског рата задужбине су сматране неподобним, а великом броју је онемогућен рад и имовина одузета. На савременој држави је да изгради друштвену свест и законе као трајне гаранте да нико неће забранити тим задужбинама да располажу својом имовином и да афирмише дух доброчинства. Јер људи који хоће да оставе неко добро свом народу сигурно има.

„Све може бити. Али једно не може: не може бити да ће посве и заувек нестати великих и умних, а душевних људи који ће за божју љубав подизати трајне грађевине да би земља била лепша и човек на њој живео лакше и боље”, речи су којима Иво Андрић завршава роман „На Дрини Ћуприја”, својеврсну задужбину о задужбини.

Коментари2
faaa8
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

mike dimitrijevic
Država treba i mora vratiti zdanja i ime darodavaca pre svih restitutcija da bi i buduće narod davao. Zakonski zabraniti pljaćke I sknaljnje. MD Znam u jednom selu bogata baba dala deo imanja i sa sragrdila malu školu. Škola i danas radi. Babine sliku izbacili dole bogati. Pa nije ni ččudo što niko ništa ne da.
kovacevic milan
@u FSrbiji 105 dolarski milionera.Nekada se bogastvo stvaralo vise generacija,mnogi su ostavljali narodu,dosao komunizam i znamo kako su bogati prosli.Ovi danasnji su preko noci dosli i sigurno se jos secaju kako su bili siroti,mozda ce du njihovi naslednici biti darezljivi?A i mi siromasni smo se promenili cekamo danam neko nesto pokloni i onda znamo reci da je ludak mozda stoji i do nas

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља