четвртак, 24.10.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 22:43

Нушић у салону и циркусу

Аутор: Ана Тасићнедеља, 02.11.2014. у 22:00
Из представе „Књига друга” (Фото А. Васиљевић)

„Књига друга” Бранислава Нушића (1927) је необичан салонски комад са елементима метатеатралности, трилера, мелодраме, радње смештене у позоришне оквире. Кроз преплетене односе између неколико глумица и глумаца, писаца, критичара, али и љубитеља уметности, Нушић је изнео интригантна запажања о корумпираним међуљудским односима, као и о релацијама између позоришта и живота, истина и лажи, љубави, страсти и злочина, судбине и избора.

Редитељка Анђелка Николић у сценској поставци ове грађанске драме настојала ја да акцентује (мета)театралност радње и односа између ликова, што је сасвим оправдана полазна идеја, имајући у виду истакнуту метатеатралност у драми, односно пишчев постојано проблематизован однос између позоришта и живота. Та редитељска намера посебно је видљива у првој сцени представе, када глумци заједнички, у формализованим кретњама, ступају на позорницу, наглашавајући на тај начин тренутак игре, представљања. Овај поступак се понавља у последњој сцени, али са другом јунакињом, млађом глумицом Миром (Марија Бергам), која замењује претходну диву Рајну (Нела Михаиловић), што ефектно сугерише значење пролазности, краткотрајности славе, али и вечитог понављања заблуда, илузија о моћи. Сценско проблематизовање самог позоришног извођења присутно је и у уводном избору да глумци буду окренути леђима публици, као и то да играју под угушеним светлима.

Нажалост, ова на почетку постављена намера редитеља у даљем току сценске радње се не развија, а није ни подржана игром глумаца. Они углавном наступају у једнозначном реалистичком кључу, без слојевитости које би коренитије назначиле поменуте сценске поступке проблематизације позоришне игре пер се. Зато је представа у целини недоречена, недоследна. У прилог овој тези иде и, на пример, поступак трапавог укључивања неколико сонгова које глумци изводе после прве сцене, заустављајући ток радње, и доводећи дијалоге у ситуацију да се са муком пробијају кроз песме, без оправдања.

У квалитативно неуједначеној игри глумаца, најубедљивија је Златија Ивановић као Ида, Рајнина колегиница глумица, алапача обликована и у гротескним цртама, за разлику од осталих ликова који су углавном дати у праволинијском, реалистичком маниру. Срђан Карановић је одлучно приказао једног од Рајниних љубавника, глумца који јој није превише привржен, насупрот махнитом Ивановићу, лудом од љубоморе (Душан Матејић), али блеђе сценски приказаног, иако је у драми његов лик сложеније исцртан од лика љубавника, датог само у назнакама. Теодор (Гојко Балетић), трећи Рајнин љубавник и примарни спонзор, нема на сцени потребну снагу, цинизам и прорачунати шарм искусног љубавника – мецене. Радња и ликови су у представи задржани у епохи, што одређује сценографија Весне Поповић која представља Рајнин ексклузиван салон, као и сагласно раскошна костимографија Олге Мрђеновић.

Драма и представа „Књига друга” не нуде много данашњем гледаоцу, превасходно зато што нису кључно савремене, зато што теме не занимају продорније данашњу публику, што је случај са већином познатијих Нушићевих дела која нису са временом изгубила есенцијални друштвени смисао. У вези са тим представа „Кабаре Нушић”, редитељке Јоване Томић и ансамбла позоришта „Зоран Радмиловић” из Зајечара, играна на истој сцени, „Раша Плаовић”, горуће је актуелна.

Сачињена од репрезентативних мотива и сцена из „Госпође Министарске”, „Сумњивог лица”, „Народног посланика” и других Нушићевих комедија, увезаних око тема политичког користољубља, друштвено разорне корупције, неутољиве жеђи за влашћу и грабљењем високих друштвених положаја, али и потраге за бољим животом у емиграцији, ова пародична пачворк музичка представа ударно показује Нушићеву савременост (драматург Димитрије Коканов). Зајечарски глумци у одговарајућем, уједначено појачаном, пародичном тону, у прикладно грубом обличју, изражавају критику наказности система који воде примитивци, искључиво вођени личним интересима.

Фрагменти Нушићевих познатих љигаваца, малограђана и незграпних тетки, у овом субверзивном кабареу су представљени као кловнови, сугеришући на тај начин и то да се са рубова друштва, на маргини, у пародији и циркусу, најслободније изражавају болне истине о друштву. Трагични садржаји имају посебно ангажовану друштвену снагу када су дати у форми комичне метафоре.


Коментари1
05180
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

razocarani gledalac
Nista novo u Narodnom pozoristu, na toj sceni kao da ne moze da se proizvede dobra predstava. Knjiga druga je dosadna, glumci nikakvi.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Критика / Позориштe

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља