недеља, 25.08.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 21:46

Изостало „ово мало душе”

Аутор: Бранка Радовићпонедељак, 03.11.2014. у 22:00
Симфонијски оркестар РТС-а са диригентом Бојаном Суђићем на Коларцу (Фото Д. Ћирков)

Хор РТС-а је у години обележавања стогодишњег јубилеја са Мокрањчевим „Руковетима” прошетао Србијом, певао их је у Нишу, Неготину, више пута у Београду и на крају за посебну публику Коларчеве задужбине, у оквиру Бемуса. Та посебна публика је певушила песме из руковети заједно са хором. Заиста дирљиво и ништа боље, веће и значајније не треба и не може бити у обележавању Мокрањчевог јубилеја него да „Руковети” уђу у народ, што је композитор и желео током свог живота.

Овом приликом био је то избор од девет „Руковети” (од 15) у поретку који није пратио хронолошки већ драматуршки ред. Почињући са „Другом” („Осу се небо звездама”) преко „Једанаесте”, „Десете”, „Девете”, „Петнаесте”, „Прве”, „Треће”, „Осме” и „Пете”, био је то најбољи могући избор (наравно, без „Шесте”, Хајдук Вељкове) и са „Козаром” додатом на „бис”. Хор РТС-а, чију професионалност високо ценимо, удружио се са сјајним младим солистима, пре свих је ту откровење – млади тенор Вања Бисерчић, као и други солисти, уз видни напор диригента Бојана Суђића да се посвети Мокрањчевом опусу у години јубилеја. Одушевљеној публици не желимо да смањујемо доживљај стављајући примедбе, публика која зна напамет „Руковети” има право да их воли, без обзира на све.

Ипак, мала задршка у вези са интерпретацијом: поједине песме биле су пребрзе и жртвоване ефекту, а лагане неиспеване у спорим темпима дугог даха („До три ми пушке”, „Пушчи ме”, „Црни горо”). Све су извођене на високом професионализму и артизму, а „оно мало душе” је изостало. „Пета руковет”, коју је изводио на отварању фестивала Хор „Глинка”, сада је била могућа за сваку врсту поређења. Биле су то две потпуно различите интерпретације, једна у духу романтизма и 19. века (Хор „Глинка”), друга у поретку и контрасту песама које ефектима доприносе модернијем звуку (Хор РТС-а).

Прво право фестивалско вече било је завршно на 46. Бемусу. Препуна Коларчева сала у којој се „виси” на галеријама и стоји на ногама све време концерта, а гомиле света испред сале не може да уђе, представља прави оквир великог фестивала.

Млади Рус дечачког лица Александар Синчук, стаменог држања, без икаквог показивања емоција, седи право, не скаче из столице, не стење, не грчи се и не прави параду од свог свирања и по много чему представља изданак старе руске пијанистичке школе. Победник је многих такмичења, а његова блистава каријера управо је и започела од победе на Међународном такмичењу „Сергеј Рахмањинов” у Москви, 2008.

Два огромна и веома захтевна клавирска концерта Рахмањинова, „Други у це-молу” оп. 18 и „Трећи у де-молу” оп. 30, извести за једно вече, прави је подвиг, као и додати на „бис” још половину концерта, па тако испада да је Синчук свирао два и по концерта за једно вече.

Невероватни млади пијаниста подсећа на Рахмањинова, најбољег пијанисту свога доба, пре свега по огромним шакама изузетне спретности, а затим или најпре по фасцинантној техници којој никакав технички захтев није несавладив и у врхунском виртуозитету „Трећег концерта” као и у слојевитости „Другог”. Уз ту беспримерну технику млади Синчук показује извесно, можда и само младалачко усхићење сопственим моћима остајући повремено површан и хладан у исказивању читаве палете раскошних карактера и емоција које партитуре концерата садрже. Али, све је донето са невероватним миром, лакоћом, уз салве аплауза одушевљене публике.

На тај технички бљесак Оркестар РТС-а одговорио је врло трапаво и често ружним тоном у пратњи „Другог концерта”, док је пратња „Трећег концерта” протицала течније. Да се дође до уобличавања и тонских испирања звука требало је још рада, што се видело када је оркестар поновио деоницу на „бис”. На почетку изведено „Острво мртвих” Рахамањинова, такође, остало је у звучним назнакама. Дириговао је Бојан Суђић.

Ипак, да није било Хора РТС-а и оркестра РТС-а половине Бемуса не би ни било, а без руских ансамбала и сјајног младог солисте Синчука, изгубио би се фестивалски ореол. Вероватно је да ће морати да се води рачуна можемо ли одржати Бемус сваке године, са којим средствима и са којим учесницима. Зар ми немамо и друге ансамбле и оркестре који свирају по свету, а Бемус игноришу? Ако наши не желе да учествују, каквог има смисла да „ускачу” руски пријатељи? Боље рећи: могу једном, али не и сваки пут.


Коментари0
3ad48
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Критика / Музика

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља