среда, 18.10.2017. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 11:11

Винавер је неодгонетнута загонетка

Аутор: Зоран Радисављевићсреда, 05.11.2014. у 22:00

Шабац – У Шабачкој библиотеци почео је с радом дводневни научни скуп „Поезија и модернистичка мисао Станислава Винавера”. Уз учешће више од тридесет угледних професора, теоретичара и књижевних критичара овај скуп организован је као део истраживачког пројекта „Смена поетичких парадигми у српској књижевности двадесетог века: национални и европски контекст”.

Станислав Винавер (1891–1955), књижевник и преводилац, рођен је у Шапцу, у угледној јеврејској породици. Отац Аврам Јосиф Винавер био је лекар, а мајка Ружа пијанисткиња. Основну школу завршио је у Шапцу, гимназију је учио у Шапцу и Београду, а на париској Сорбони студирао је математику и физику. Његова најзначајнија дела јесу „Приче које су изгубиле равнотежу” (1913), „Мисли” (1913), „Варош злих волшебника” (1920), „Громобран свемира” (1921), „Чувари света” (1926), „Икаров лет” (1937), „Ратни другови” (1939), „Европска ноћ” (1952), „Језик наш насушни” (1952), „Заноси и пркоси Лазе Костића” (1963).

У балканским ратовима и Првом светском рату, учествовао је као добровољац, један од 1.300 каплара. Други светски рат провео је у заробљеништву, у немачком логору Оснабрик. Последњу деценију (1945–1955),живео је у Београду, радећи као професионални књижевник, сатиричар и преводилац са француског, енглеског, руског, чешког, пољског и немачког језика. Умро је у Нишкој Бањи, а сахрањен на Новом гробљу у Београду.

Уз напомену да се песник Станислав Винавер и данас показује као неодгонетнута загонетка, Јован Делић, у уводном слову, истакао је да се научним скупом у Шапцу и Београду, чини веома важан корак у рехабилитацији Станислава Винавера као песника. Он је са овога света отишао без заслужених песничких признања. Није их добио ни после смрти. Станислав Винавер, заједно с Марком Ристићем, додао је Делић, најзначајнији је критичар и мислилац српске авангарде, па и целокупне српске књижевности између два светска рата. А као песник и прозни писац, он је и пре Првог светског рата био весник авангарде.

Александар Јовановић је говорио о Винаверовој књизи „Ратни другови”. Посебно је анализирао песму „Пантелија”, у којој песничка остварења проналазе пут до срца и најобразованијих читалаца, без обзира на њихова поетичка усмерења. Завршна песма – „Велика парада”, преузима улогу епилога у збирци. У њој, музика је један од средишњих мотива. Винавер је, наглашава Ђорђије Вуковић, пробао различите могућности: слободан и везан стих, конкретну и апстрактну лексику, јасност и нејасност. Ако узмемо његове преводе и есеје, а шта није преводио и о чему све није писао, разнолики аутор подсећа на Буду.

Без Византије, примећује Александар Петров, ни Бојић, ни Винавер, нису могли да замисле себе као праве, или велике песнике. Али, Бојићу је Византија била слична „старом блеску који се спомиње у народним песмама”, док је Винавер за њом жудео „због ткања, правог ткања језичког”. Због тог ткања, Винаверу је био „мрзак Вук Караџићи и његова реформа”, а привлачила га је српска средњовековна књижевност. Петров је на крају запитао да ли је у 20. веку „најсавршенији израз лирске мелодије српског језика” – поезија Станислава Винавера или Момчила Настасијевића?

Петар Пијановић је указао на студију „Скерлић и Бојић”. Духовни портрет Скерлићев, представљен сократовским дијалозима, приказује врховног судију српске књижевности као занимљивог саговорника, апостолски надахнутог и посве увереног у оно што мисли и казује, али и као врло таштог човека. Винавер сведочи да Скерлић није волео Достојевског и психоанализу, а није волео ни Дучића због „рђавог утицаја на омладину”.

Бошко Сувајџић је говорио о Винаверовом односу према традицији, лепоти, језику... Винаверово схватање лепоте почива на античком идеалу, који укључује и етичку компоненту, односно трагање за смислом и суштином, без обзира да ли је порекло лепоте божанско или демонско. Језик је за Винавера недостижан идеал и стални извор патње, казна и врело чулности, из којег се страсти стално претачу у песничке слике, понор греха и распусности, и неостварена тежња ка божанском складу и хармонији.

Винаверу, наглашава Драган Хамовић, дугујемо и данас, инспиративне разрачуне са традицијским утврђењима, попут десетерца, на пример. Српски епски метар једна је од кључних мета песникове борбе с ауторитетима, као што је таква била институционална фигура Скерлића. Међутим, када се обрушавао на „прекаљени”, „догматични” десетерац, Винавер није пропуштао прилику да изрази дивљење његовој историјској улози и снази.

Винаверов опус, гледано генерално, истиче Тихомир Брајовић, није тешко сместити у широко схваћен оквир модернизма, у значењу широког постмодернистичког распона, од елементарно симболистичких утицаја, до различитих авангардистичких тенденција, које чине својеврсни „суперлатив књижевног модернизма” (Марино). Проблем, међутим, почиње с ближим и прецизнијим ситуирањем. Када се говори о послератном песничком модернизму у српској књижевности, наглашава Предраг Петровић, његови почеци се везују за збирку „87 песама” Миодрага Павловића, и „Кору” Васка Попе, док се Винаверова збирка „Европска ноћ” (1952), у том контексту, уопште не помиње. И поред разлика у стиху и језичком изразу, све три књиге проистекле су из доживљаја ратом разореног, декомпонованог света, у све три књиге постоје наглашене визије људске угрожености, дехуманизација, апокалипса, сведености човека на број, света на списак, живота на призоре, али и потреба за проналажењем наде и новог смисаоног упоришта.

Скуп данас наставља са радом у Институту за књижевност и уметност у Београду.


Коментари1
60ef9
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Rade Rade
Molim vas sredite tekst. U prvom delu fale cele reči a možda i više. Hvala!

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Вести култура и забава

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља