среда, 21.08.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 23:00

Знају ли шта су хтели и шта хоће

Аутор: Слободан Орловићпетак, 07.11.2014. у 15:00

Од враћања вишестраначја у Србији непрестано се одвија процес дељења политичких странака. Одлазе фракције које потом нестају или постају нове странке. Свака наша релевантна политичка странка је прошла (и пролазиће) кроз такву деобу. Да само поменем данас најзначајније – Српска напредна странка постала је од Српске радикалне странке, Демократска странка Србије, и Либерално демократска партија од Демократске странке (као и још доста других), Нова Србија је дете Српског покрета обнове, Покрет социјалиста основаше кадрови бившег ЈУЛ-а итд. Сви ти расколи и новонастали политички животи образлагани су углавном питком демагогијом која је прикривала тренутни политички интерес и, у Срба незаобилазну, личну суревњивост.

Ипак садашњи „растур” Демократске странке Србије потпуно је специфичан јер се објашњава само двема, ваљда непријатељским, речима. Они који осташе врте се око „суверенизма”, а пробрана мањина која је напустила странку настави да се кити „неутралношћу”. Нама грађанима остаје да нагађамо шта то крију ти страшни појмови због којих на пут нестанка загази ова некада велика и владајућа политичка странка. Што је још мистичније, све су прилике да ниједна од страна није сасвим начисто шта би то уопште могла бити „неутралност”, а шта „суверенизам” државе и државне политике.

Политички неутрална је она држава која се не сврстава ни на једну од сукобљених страна (држава). Неутрални сте када у конкретном конфликту, као што је рат, не подржавате никога (тако је Шпанија била неутрална у Првом, а кажу и у Другом светском рату, иако је имала профашистички режим). Ипак, данас се неутралност у Европи поима простије (и нетачније), преко чланства у НАТО-у. Отуда су неутралне и државе које не смеју у тај савез (Аустрија, због уговора са СССР-ом, после Другог светског рата), које не желе (Шведска и Финска) или које му још нису дорасле (као Македонија и Црна Гора). Све то је баш подалеко од стварне и дугорочне политичке неутралности коју имају можда једино Швајцарска и Ватикан. А хоће и могу да је плате.

Други појам, „суверенизам” (сувереност) је при дефинисању савремене државе и њене политике сасвим необухватљив. Требало би да је суверена држава она која самостално одлучује. Али на свету је таквих држава свега неколико и то међу онима које имају нуклеарно наоружање (САД, Русија, Кина). Сувереност је за огромну већину држава пука академска формулација (Лајбниц) и китњасти украс (Ласки).

Живот наше Србије је од оба ова појма удаљен деценијама и сваким даном све је даље. За њу и нема питања хоће ли да буде неутрална, већ којем ће се „приклонити царству” – западноме или можда „восточноме”? А она би изгледа хтела у оба помало, да се нико не љути. Е, то не може, није понуђено. О стварној суверености садашње Србије не треба ни помишљати, довољно је погледати како се доносе наши закони (правни изрази суверене власти), потписују међународни споразуми (са сопственом територијом), колика нам је економска, финансијска, енергетска и друга зависност.

Е, у таквом стању ствари, тврдоглаво и сасвим оригинално распада се ДСС – „државотворна” политичка странка, са образложењем: нећу „суверенизам” него „неутралност”, и обратно. Каква грешка. Оставише нас у нерешивом ребусу – да ли знају шта су у ствари хтели и шта хоће?

Пре неких будућих страначких деоба морамо схватити да је наш основни проблем непостојање озбиљног националног програма. Део тог програма има садашњи Устав (очување државне територије, на пример), али и он је скрајнут („под мишком”), често као и да не постоји. А Србија је имала програм „Начертаније” пре стотину година који јој је помогао да опстане и ојача, додуше уз веома скупу цену. Неко ововремено „Начертаније”, иза којег би стала већина народна, почистило би кратке, али слатке, личне, страначке или цеховске интересе, које сви плаћамо. За почетак. А све даље политичке активности морале би да имају за циљ једино успешну и јаку Србију, у сваком погледу.

И тада неће бити потребе да сами себе китимо нетачним именима „суверене” или „неутралне” државе. Каква је Србија видеће се, као и сад, само по себи.

*Професор на Правном факултету Универзитета у Новом Саду


Коментари1
71521
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Иван Гвозденац
Брате мој, свака ти је његошева, као и увек...манифест нама треба, да се сви око њега окупимо, као дете да га чувамо, а као родитеље да поштујемо сваку реч!!! ПФК

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Специјални додаци /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља