недеља, 08.12.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 21:59

Током студија Милић од Мачве илустровао текстове за „Политику”

Аутор: Славко Трошељсубота, 08.11.2014. у 21:57
Фото З. Кршљанин

Ђорђе Кадијевић, историчар уметности, ликовни критичар, сценариста и редитељ, има велике заслуге што је Милић Станковић, познатији као Милић од Мачве, један од значајних српских сликара друге половине 20. века, у пресудном тренутку прешао са архитектуре на студије ликовне уметности. Учинио је то Милић по савету Ђорђа.

Ђорђе је рођен 1933. у Шибенику, а Милић 1934. у Белотићу (Мачва).

Милић је преминуо 2000, а поводом 80 година од његовог рођења, у галерији „Хексалаб” у Београду публици је на увид понуђено тридесетак Милићевих слика које 20 година нису излагане у Београду.

Кад сте упознали Милића?

Обојица смо се, по жељи родитеља, уписали на студије архитектуре. Било је то кад још нисмо знали шта смо, шта желимо. Али, видео сам да он црта, па сам му рекао да је то „доста вешто”. Показао ми је пун блок скица и цртежа. И ја сам га, већ на почетку наших студија, убедио да инжењерски посао, а то је и архитектура, ипак, није уметност.

И шта сте учинили?

Следеће године сам се на Филозофском факултету уписао на историју уметности, а Милић је, на мој предлог, отишао на Академију ликовне уметности на којој је, на пријемном испиту примљен одмах на – другу годину код професора Љубице Цуце Сокић.

Како су то прихватили ваши родитељи?

Моји су ме разумели, а његови су мало попустили кад су чули да је примљен на другу годину академије. Ипак, нису могли све да му плаћају, али, учинила је то, повремено, „Политика”. Уредник културне рубрике Зира Адамовић и новинар Миодраг Максимовић Макс су му плаћали да илуструје текстове. А понекад је био и код мене, на јелу и спавању.

Какав је био његов почетак?

Милићев почетак је био врло тежак, али брзо је дошао у контакт са истакнутим колегама, чланова будуће групе „Медијала”, у којој је и он био. У томе сам мало посредовао, јер сам познавао сликара Леонида Шејку, а у тој групи су још били Дадо Ђурић, Влада Величковић, Љуба Поповић, Оља Ивањицки, Урош Тошковић, Коста Брадић... „Медијала” је била поглед на свет, а не само на сликарство.

Ко су му били узори?

Био је противречна личност као сви даровити и велики људи. Његови узори су били Фламанци и протестанти из једног далеког света који је знао само преко слика, а био је, истовремено, и велики Србин, а то је типично за нашег човека који је разапет између Истока и Запада. И Свети Сава је рекао: „Ми смо Исток на Западу и Запад на Истоку.”

Шта би Фројд рекао за њега?

Ако бисмо се бавили психоаналитичком структуром личности Милића од Мачве он је увек претпостављао унутарњу стварност спољној. За његе је спољна стварност била крајње прозаична и тривијална. Ни једну слику није посветио објективној стварности.

Чему је тежио у сликању?

Код њега увек имате поетизацију призора и озарено визионарство. Додуше, има наказних вампира, али увек и нешто вилинско. Ту је био ненадмашан и увек занимљив. Био је човек потпуно изражених супротности, парадоксалан, а такав је сваки прави уметник. Логични људи имају само једну ману – прилично су досадни.

Чиме се ви сад бавите?

Био сам у Суботици на Фестивалу филмске фантастике. Пошто мене доживљавају као родоначелника тог жанра, фестивал је отворен мојим филмом „Лептирица” који је с Мирјаном Николић, Петром Божовићем, Слободаном Перовићем... снимљен 1973.

Какав одјек је имао тај ваш филм данас?

Улазило се на карту више. Јер, то је, у историји нашег филма, први филм фантастике и нема додирних тачака са хорором који је – чисто комерцијални жанр. Јер, овде се ради о једном филму поетско-фантастичне садржине који је познат широм света.

Шта вас је увело у фантастику?

У мени се пробудио известан отпор према маниру моје генерације која се у својим филмовима бавила проблематиком ситуације у Титово време. То су били сјајни редитељи: Живојин Павловић, Душан Макавејев, Желимир Жилник... Али за мене је то била пролазна појава, па сам решио да направим филм који неће имати никакве везе са тада актуелном стварношћу. Окренуо сам се унутрашњем свету, у коме сам нашао слободу. И тако сам, са својим филмовима, ушао у свет фантастике.

Које утиске имате о фестивалу у Суботици?

Све је то једна фина иницијатива са много више добрих намера него могућности. Међутим, људи који су то организовали заљубљени су у филм, па ми поручују да ће учините све да тај фестивал, из године у годину, буде све већи.

А у ком смеру сад иде српски филм?

Филм је скупа уметност. Више него друге уметности, филм дели судбину читавог друштва, а овај период је, можда, најгори од кад ја то памтим, а рођен сам у време краља Александра.

Какве ситуације памтите?

Ситуација у Другом светском рату је била тешка и страшна, али није била срамна. А ситуација деведесетих, у грађанском рату, у коме је срушено све што је грађено два века, била је не само страшна и тешка него и – срамна!

А где је ту филм?

Филм је данас жртва глобалне ситуације, а за чудо још је жив иако се не зна одакле се извлаче средства за његов опстанак.

Шта замерате кинематографији?

То што не види ову ситуацију онакву каква јесте. И то у ширем историјском комплексу. Ми немамо филм у коме се, као тема поставља човек овога времена који је свестан историјске ситуације у којој се налази и који сноси одговорност за њу. И док се такав филм не појави, дотле ми немамо прави одговор о судбини филма у Србији!

-----------------------------------------

И Народни музеј би био мали за Милића

Како доживљавате ову изложбу?

Морамо је поставити на право место. Ова изложба Милићевих слика је више воља његове породице поводом његовог недоживљеног 80. рођендана, него што се наша културна, потпуно деградирана и успавана јавност сетила њега. Јер, за његово право представљање и цео Народни музеј би био мали, зато што он и у европској конкуренцији, у једном жанру, има мало себи равних. То је поетска фантастика.


Коментари1
c4cb0
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Мићо Којић
Искористио сам боравак на Сајму књига да обиђем Милићев атеље у Волгиној улици у нади да је то данас музеј или галерија ... Некада сам ту радо долазио, сатима посматрао великог Умјетника док је Он стварао и разговарао са својим пријатељима.... Разочарао сам се затеченим призором: све је запуштено, пропада...луталице по дворишту... а још више оним шта сам чуо од једног сусједа....више него жалосно....то Милић није заслужио...

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Спектар /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља