Бујановац – Деценијама је Бујановац као дан свог ослобођења славио 7. септембар (као и суседно Врање) када су, према историјским подацима и сведочењу живих актера, тога дана 1945. године у овај град ушли ослободиоци.
Статутом СО, заслужним правним лицима и појединцима за „изузетне резултате постигнуте у разним областима...” додељиване су повеље и награде, од новчаних до робних, у виду позлаћених, посребрених и бронзаних одличја.
Променом власти, деведесетих година, „откривен” је нови моменат око „историјски најтачнијег датума ослобођења града”!? Дошло се до сазнања (!) да Бујановац јесте ослобођен 7. септембра, али само на један дан, јер су ослободиоци, нападнути од балиста, били принуђени да се повуку из града.
Тек после нешто више од два месеца, 14. новембра, становници овог града су могли да славе потпуну слободу, па је као „прави” дан ослобођења града узет овај датум, који, никако није био по вољи представницима албанских политичких партија који су већ тада „циљали” врх општинске власти.
Стојанча Арсић, актуелни заменик председника општине Бујановац, крајем деведесетих први човек бујановачке општине, „исправио” је „исправку” Дана ослобођења града, враћањем 7. септембра као аутентичног датума.
И не само то. Одборници су на скупштинској седници одржаној 1. јула 1997. године изгласали одлуку о проглашењу Петровдана градском славом, на задовољство већинског српског становништва у Бујановцу. Литије улицама града кренуле су те године, 12. јула, први пут после 1939. године.
И све тако до 2002. године када Албанци (на изборима после оружаних сукоба 2000–2001) преузимају готово комплетну власт у општини. Представници српских политичких партија у скупштинским клупама све више личе, како и сами признају, на икебану.
Питају се, али ни o чему не одлучују. Албанци држе „погачу и нож”. (Не)очекивано бришу из општинског статута све оно што им није по вољи!? Легално, уз подршку својих већинских одборника.
Данас у Статуту СО Бујановац нема више Дана ослобођења Бујановца. Ни 7. септембра, ни 14. новембра. Избрисан је и Петровдан, као градска слава, а изгласан је и уписан 9. мај као Дан општине. Бујановчанима, којима је одузет Дан ослобођења града, остало је да са осталима у општини славе Дан Европе. И наметнуто да се више осећају као Европљани него Бујановчани.
Ма колико им то пријатно или непријатно било. Онима који су своје најмилије изгубили у данима ослобођења, сигурно је најтеже када им се, после свега, намеће питање – да ли је Бујановац уопште ослобођен град!? ...
За неколико дана (28. новембра) овдашњи Албанци ће прославити државни празник суседне нам Албаније. Бујановац, тачније Трг Карађорђа Петровића, чија се изградња, као и адаптација Дома културе „Вук Караџић”, ужурбано приводи крају, боље речено градитељи се труде да створе нормалне услове за окупљање више хиљада Албанаца (као што је било ранијих година) који би прославили „свој дан”, који ће, нема сумње, бити обележен качењем заставе Албаније на зграду СО Бујановац и свечаном академијом у сали Дома културе.
И не само питање – где се „загубише” Дан ослобођења и градска слава Бујановца, Бујановчанима ће се сама по себи наметнути и питања – хоће ли градски трг и даље носити име српског вожда, а Дом културе оца писмености.
Или ће се и они негде „загубити”. Уз прећутну сагласност или потпуну немоћ 11 српских одборника, који су у локалном парламенту од 41 одборника мањина, али и као такви у техничкој коалицији подржавају већинске албанске представнике са којима деле власт!
