петак, 23.08.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 23:03

Није се склањао од судбине свог народа

Аутор: Љубиша Самарџићчетвртак, 20.11.2014. у 15:00
Капетан Димитрије Туцовић

На данашњи дан, пре сто година, 20. новембра 1914. године, отишао је Димитрије Туцовић, цвет српске мисли, слободарства, човек за сећање, поштовање, дивљење. А пошто се у новој Србији често заборављају датуми напредних мислилаца и знаних људи, желим да се сећањима на његове дело, поклонимо његовој памети, мудрости, храбрости, етици, срчаности... Био је и срцем и душом беседник без премца. 

Припремајући се за лик Димитрија Туцовића, по тексту Милована Витезовића, а у режији Еде Галића, поводом његове шездесетогодишњице одласка, помно сам откривао његов карактер, прочитао многа његова дела и открио сва његова морална својства. Било ми је јасно да је преда мном човек, храст, из честите куће, искрен, племенит, патриота и непомирљив борац за социјалну истину и правду. Постоји један детаљ у серији коју је радила Телевизија Србије, који ми је остао урезан у сећање. Туцовићу полицијске власти нису дале пасош да оде на велики конгрес социјалдемократије у Копенхагену. Био је принуђен да се обрати самом председнику владе Пашићу који га је са пажњом примио и казао да је једини разлог што му се пасош не издаје тај што власт оправдано мисли да ће као противник династије и режима лоше у свету говорити о Србији. Туцовић је у једном кратком а пријатном тону одговорио Пашићу: „О Србији као својој отаџбини говорићу све најбоље! Али о стању у Србији морам говорити истину!”
Пашић му је на те речи лаконски, на себи својствен начин, паузама, замуцкујући са „овај” одговорио: „Издаћу вам пасош. Али, овај... господине Туцовићу. Ви можда, овај... нећете о Србији говорити баш похвално, али ћете о Србији говорити!”
Туцовић се само насмејао и климнуо главом, свестан, да не би успео да није укротио усијане главе малих народа на Балкану.
За поимање Туцовића, као озбиљног и трезвеног политичара, свакако је значајан његов говор на Конгресу Друге интернационале у Копенхагену, мислим да је то било 1910. године. Туцовић је оштро критиковао социјалисте из других земаља, а своју жаоку је усмерио на велике империјалистичке силе, пре свих Аустроугарске, због њиховог држања поводом анексионе кризе Босне и Херцеговине. Говор му је био надахнут, храбар, резак, антиимперијалистички, са свим примесама дубоког поштовања своје земље. Туцовић се залагао за право сваког грађанина и народа на самоопредељење. Он је будио социјалну демократију моћних држава да најенергичније устану против покушаја да се мали, слаби, угњетени, нејаки народи који се под штиклом завојевача немоћно врпоље, обележе као „рушиоци светског мира”.
Када сам снимао завршне кадрове његове погибије, у унутрашњем џепу с леве стране, тик крај срца, био је његов ратни дневник. И баш га је на том месту стигао немио крај. А пре тога, брижан отац, прота, опомињао га је да се мане ћорава посла и да не лудује. Његов одговор је био кратак. Личио је на његов животни кредо.
„Нећу ни сада, као што нисам никада ни помишљао, да себе склањам од судбине која прати цео народ.” Да није млад страдао у Колубарској бици, наставио би да корача једном часном, али уском и трновитом стазом. За њега као човека, без обзира на то што му се живот угасио у тридесет трећој години под рафалима Аустријанаца на Врапчевом брду, немерљива је штета што је тако завршио. Срби су његовим раним нестанком много изгубили.
Ми, после њега, ето сто година немамо тако искреног заступника социјалдемократских идеја и витешког борца за слободу и правду. А те идеале усвојиле су давно све моћне, велике, мастодонтске земље, међу првима скандинавске, у којима се „човек” поштује и који се насмејан башкари и безбрижно живи. То су идеали који никада не могу бити превазиђени и којима се човечанство дичи и неминовно враћа. Димитрије је без пардона, указао на кривце за сва светска недела, несреће, притиске и угњетавања. Његов глас био би и данас светионик над Србијом. Добро је познавао Србе и Србију. И питам се ко ће и да ли ће данас неко од њих помоћи Србији. Тешко. Моћни не мирују. Условљавају. Угњетавају.
Разумем грч малих земаља. Где год се окренеш, многе су тарабе на међама нахерене. Чекају нас замке и уцене богатих, до зуба наоружаних, а сигуран сам да они ту неће стати. Дипломате великих земаља бирају послушне за пријатеље, те потуљено, у рукавицама, са карактеристичним осмесима у холовима и фотељама, све чине да нас сатерају уз дувар и остваре своје економске и стратешке, политичке интересе. Једно мисле а друго говоре.
А многи наши политичари који су нас водили последњих двадесет година, савијали су се као вејке на ветру пред њима. Нису имали ни куражи, ни храброст, шепурили су се, а нису видели шта нас све чека иза ћошка, а што је предуслов мудрог вођења политике. Сетите се само, подигнутог, претећег прста велике Меркелове нашем председнику у Београду од пре пар година! Паметни знају шта је то значило.
Остало је и данас, чини ми се, све исто, без обзира не све што чини наш „млади лав”, председник владе за главу виши од свих његових бројних саговорника. Заборав је ђавоља особина. А Димитрије Туцовић је срцем припадао земљи и заслужио да му се данас име и дела спомену са дужним пијететом.


Коментари8
d7259
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Саша Овоземаљски
Ето , дајте и мени тај социјализам да и ја мало живим , али молим вас немојте никад да сакријете име Бога.
Vladimir Simić
Ideje Dimitrija Tucovića su postale ideje savremeno uredjenih država,samo Srbi ponovo pokazaju da su narod kratkog pamćenja koji zaboravlja svoje velikane.
Милован Радаковић
Господине Ипсел Ала, Димитрије би једнако говорио о албанском ширењу на север као што је говорио о српском ширењу на југ. Еди Рама, кад је тражио да положи цвеће на његов споменик, то није схватао. Није ни схватао да је Димитрије био српски официр, ветеран Балканских ратова. Многи који пате од србофобије позивају се на Туцовића, не схватајући да је Туцовић био изнад национализма. Да је жело да срби буду оно што срби мисле да јесу. Да се Туцовић родио као Албанац, сигурно би се данас срБски националисти позивали на њега.
Željko com
Zorane, Stvari su jednostavne. Ono valja, ovo ne valja.
А. Петров
Као мали дечко био сам статиста на снимању серије "Димитрије Туцовић", давних седамдесетих година, са Љубишом Самарџићем, Мишом Јанкетићем и другима. Тада ми то име, Димитрије Туцовић, није значило ништа, а ни касније. Тек од како сам превалио 50.-ту, схватам да је једино праведно уређење једне европске државе - управо базирано на социјалдемократским принципима... Овај неолиберализам неће никог усрећити, као што то није ни комунизам учинио.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља