недеља, 17.11.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 17:11
ИЗ УГЛА ПСИХОЛОГА

Преко реда – најслађе

Шта људе тера да се лактају, „пречицом” стижу до шалтера или лекара
Аутор: Дана Станковићпонедељак, 01.12.2014. у 08:00
Мало ко је код нас спреман да стрпљиво чека испред шалтера, на улазу у аутобус…

Mноги просто обожавају да иду преко реда. Неки би и платили да не чекају, јер им је то испод части. Када би иједан човек био испред њих, покушали би да заврше посaо пре њега, ако је икако могуће. И то без пардона! Не хају чак ни ако их неко љубазно опомене. Зашто то људи чине? Зашто неки мисле да је њихових пет минута вредније од нечијих других пет минута? Значи ли то да су остали који мирно стоје и чекају свој ред, будале, идиоти...? О чему се, заправо, овде ради?

– Неславно изведен прелаз са социјализма на хиперкапитализам довео је до једне огромне трке са временом у којој је човек осуђен да се сналази на све могуће начине како би себи обезбедио егзистенцију. Ова сурова борба за живот, немаштина и несигурност, пробудили су многе непожељне феномене, као што су агресивност, нетолерантност и нестрпљивост. Ове људске особине могуће је опазити у свакодневним, па чак и најбаналнијим људским активностима, као што је гурање преко реда – сматра Оливера Новаковић, клинички психолог.

Колико пута смо, подсећа наша саговорница, били сведоци свађа, па чак и туча због тога што људи не поштују свој ред код лекара, на шалтеру у пошти, у банци, у СУП-у, самопослузи… Људи смишљају разне тактике како да преваре систем, прескоче ред и брзо и лако заврше посао. Од намигивања, давања чоколада или скупих пића испод руке, гурања коверата у џеп и тражења „дебеле” везе уз помоћ комшија и пријатеља, до лажног представљања жена да су труднице или вођења туђег детета са собом, као гаранцију да ће изнудити предност.

Ако бисмо спровели анкету, питајући слободне пролазнике о карактеристикама личности појединаца који не поштују редове, врло је вероватно да бисмо добили одговоре „безобразан, неморалан, не поштује” и слично. Али, ако одемо корак даље, могли бисмо поставити и питање шта је тог појединца учинило таквим. Ако одемо још даље у размишљању, дошли бисмо и до главног питања – зашто уопште редови постоје? Међутим, окупирани сопственим бесом према починиоцу тог недела, у већини случајева, каже Оливера Новаковић, губимо могућност да сагледамо ширу слику.

– Данашњи човек има изразито ниску толеранцију на стрес и фрустрацију, те тешко подноси оно што се не уклапа са његовим виђењем живота и жељама. Мало ко је икада размишљао зашто дотични човек прескаче ред? Ово питање наизглед делује банално и плитко, а заправо представља дубоку критику друштва. Симптом болесног система. Управо из те тачке ваља разложити овај проблем како би се лакше схватиле унутрашње релације. Какав је то систем који гради нервозне људе и у којем се појединац осећа несигурно? Сетимо се, деведесете су биле пре само нешто више од две деценије. Ратови, инфлације, незапосленост. Све ове ситуације могле би се свести на две речи – губитак и немање – поручује психолог.

– Како би се понашала животиња ако бисмо је ставили у кавез са другим животињама, а дали довољно хране само за један део њих? Ова аналогија може се слободно пресликати на живот просечног Србина, који не зна да ли ће сутра имати посао, да ли ће уз готово свакодневни пораст цена моћи својој породици да пружи најосновније потребе, храну, смештај, школовање… Овакав човек који увек трчи да смисли још по који додатни посао, нема времена за себе, а камоли да чека по редовима.

Зато су сви бесни, зато су сви фрустрирани, зато су сви очајни! Мали је број оних дивних изузетака који су упркос „отрову” немања и снажним ударима таласа туђих нервоза и напада, успели да очувају оне праве људске вредности и особине – поштовање других, толеранцију и смиреност. Они нас као камени споменици подсећају на оно добро „што је некад било” – сматра Оливера Новаковић.

– Када би се дубоко и искрено замислили над сопственим животом у протеклом периоду, врло је вероватно да бисмо схватили како и сами стално негде „јуримо и журимо”. Погледамо ли око себе, видећемо да и највећи број људи око нас тако живи. Ако бисмо један дан стајали на улици и били само посматрачи догађаја, видели бисмо да људи пребрзо и непажљиво возе, да стално трубе једни другима и претичу, не поштујући ред и прописе, да пешаци немају времена да дочекају зелено, па свуда претрчавају улице, да људи трче за аутобусима како им не би побегли, свађају се ко ће пре до места у аутобусу… Где сви ови људи журе? Питање је да ли и они сами то умеју да објасне. Чини се као да су у наш генетички код уграђена ирационална уверења да „морам стићи, не смем закаснити”, а најгоре од свега је што више и не знамо „ни када, ни где”, једино имамо осећај да неће бити добро ако „тамо негде” у одређено време не стигнемо – констатује наша саговорница.

Шта, онда, човек данашњице, стојећи у редовима, у којима има двадесет, тридесет или више људи, од којих неки примењују помињане малверзације, може да уради за себе да би се осећао боље?

– Пошто је систем тешко мењати, а с друге стране систем је сачињен од појединаца, најбоље је кренути од себе. То је, заправо, једино и могуће. Није лоше сетити се тога да увек може бити горе. Та парадоксална перспектива, назива се црни хумор, и представља једну од најинтересантнијих одбрана човека. Следеће, побунимо се против те „тираније морања” која ординира нашим намученим главама. Где морамо стићи? Шта је то толико неодложно? Како се не сме прескакати ред, кад га стално неко прескаче? – поставља питања наша саговорница.

– Заменимо ове ригидне обрасце основним питањем: да ли су сви ти повишени крвни притисци, канцери, мождани удари били неопходни, односно да ли је наша нервоза и журба могла бити мања? Покушајмо да схватимо да у толикој журби не губимо само време, него и живот! И да су сви они лепи детаљи који смо могли опазити, остали иза нас, у прошлости. Управо зато ваља застати и запитати се да ли је систем намерно такав да прави нeрвозне појединце који стално негде јуре, али зато немају времена да размишљају. Да ли онда такав систем није несрећна случајност, него добро разрађен план којим се зауздава маса „која таласа”? – коментарише, оштро критикујући.

Напослетку остаје главно питање: Има ли лека тој нашој лошој навици да ускачемо преко реда? Да ли би вредело увести бројеве, као у појединим банкама, па узмеш број и уђеш кад дође твој ред? Можда би увођење овог проналаска „ни по бабу, ни по стричевима” утицало на подизање нивоа свести наших људи? Можда би то уједно била и порука да тамо неко цени наше време, па бисмо се тада осећали неупоредиво достојанственије?

– Покушавајући да одговоримо на ово питање, сетимо се да уређени системи који поштују „људскост” постоје, и да ће и један Србин који се овде понаша неадекватно, у једној Немачкој, или Швајцарској, мирно сачекати свој ред. Међутим, сетимо се, такође, и да тај ред неће бити мерен „километрима” и десетинама људи у њему, и да ће нас на крају сачекати службеница која ће нам се топло насмејати и пожелети нам „добар дан” као свом најмилијем. Оно што је најбитније у овом тренутку, можда и није дати тачан одговор, него поставити право питање – закључује на крају Оливера Новаковић.

---------------------------------------------

Ко сме преко реда?

Ни Американци нису оперисани од чекања у редовима. Како је својевремено писала штампа, у популарни ресторан „Франклинов роштиљ”, где људи чекају и по неколико сати да би били услужени, током своје посете свратио је и Обама, и одмах пришао пулту да наручи јело за понети, за себе и људе у својој пратњи уз коментар: „Хеј, друштво, тра ла ла…” Затим је мало устукнуо, извинио се и понудио да плати поруџбину и онима који су чекали испред њега, што су неки оберучке прихватили, наручивши поприличне количине.

У покушају да оствари још већи публицитет, ресторан је истог поподнева спровео анкету међу гостима питањем: Да ли је председник имао право да иде преко реда? Обама је могао бити задовољан резултатима истраживања, јер је 145 њих рекло да сме, а 55 њих да не би смео да буде повлашћен. Па, ако су многе наше естрадне и друге јавне личности навикле да иду преко реда, чак се хвале да их, рецимо, касирице позивају пре свих да плате рачун у самопослузи, зашто не би могао и један амерички председник? Част изузецима, а међу њима су свакако и труднице, мајке са малом децом или стари и немоћни, али бахатих и умишљених је увек било и биће!


Коментари1
73bb3
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

vesna stankov
Psiholozi,lingvisti,filozofi... trebalo bi detaljno da opisu sustinu i znacenje pojmova kao sto su vernost,cast,odanost,poverenje,iskrenost,strpljenje...(dok nisu iscezli iz zivota ),pa da sluze buducim narastajima,da ih uce kao arhaizme,kao nesto sto je davno postojalo.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља