среда, 27.03.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 22:56

Одржала нас је вера и традиција

субота, 29.11.2014. у 21:57
Црква Светих апостола Петра и Павла у Араду Фото Б. Требјешанин

Од нашег специјалног извештача

Арад– Гостовање ансамбла Драме Народног позоришта из Београда са својом представом „Мајка храброст и њена деца” Б. Брехта у режији Ане Томовић на овогодишњем двадесетом Интернационалном позоришном фестивалу у Араду, подсетило нас је колико је оваква културна размена важна и неопходна. У сали арадског позоришта „Јоан Славици” окупли су се бројни Срби чије породице још од времена Чарнојевића живе на овим просторима. Захваљујући неговању породичне традиције и обичаја ови посвећени људи са великом пажњом прате догађаје у својој матици Србији. Тако у аристократском Араду, граду који красе аутентичне грађениве и оригинална архитектура која је одолела зубу времена, и данас живе српске породице Панић, Плавшић, Поповић, Живић... које одлично говоре српски језик. А интересовало их је све: како живе обични грађани у Србији, са којим проблемима се најтеже боре, како је у лепом Београду и када ће неко позориште или уметник поново доћи у Арад.

Српска заједница у Араду окупља се око цркве Светих апостола Петра и Павла, подигнуте 1702. године. Реч је о задужбини Јована Поповића Текелије, која је уједно најстарија црква и најстарије здање у граду на Моришу. Њено аутентично здање са витким торњем устремљеним ка небу, унутрашња декорација, ризница, старе обредне књиге, архив... сведоци су богате историје овдашње српске заједнице. У самој цркви је гробно место Саве Текелије, доктора правних наука, највећег задужбинара у новијој српској историји. Основао је задужбину „Текилијанум” у Будимпешти за стипендирање српскох студената и завештао своју имовину Матици српској чији је доживотни председник био. Жене из ктиторске породице Текелија сахрањене су у пронаосу.

 На великом крсту у црквеној порти у спомен жртвама у Буни 1948–1949. године уклесане су речи: „У славу Божију, а за спас српскога рода подиже овај крст Коста Станковић 1862. а обновљен 1898. године”.

 

Огњан Плавшић протојереј ставрофор

–Почетком 18. века већински живаљ у Араду је био српски. Данас овде живи око 140 српских породица, а  имамо јој једну цркву у предграђу Арада. Овде се окупљамо генерацијама, бранимо све оно што смо имали, негујемо светосавље и нашу традицију. Охрабрујућа чињеница јесте да је ово „жива” црка,  око 80 верника сваке недеље дође у цркву. Има и доста Румуна који не говоре српски, али долазе у нашу цркву. Њихов деда или прадеда је био Србин и они иако не разумеју језик осећаку блискост са нама. Прошле године је почела да долази и једна учитељица из Мађарске која учи нашу децу српски језик, каже Огњан Плавшић протојереј ставрофор српске православне цркве Светих апостола Петра и Павла смештене у делу Арада који се некада звао Прњавор, односно српска пијаца. Реч је о старом центру града који одваја Банат и Ердељ.  У непосредној близини цркве налази се српска палата са двадесетак станова које издају и од тог новца се покривају текући трошкови.

– Рођен сам у Румунији, као и моји деда и бака, родитељи, браћа и сестре. Ишао сам овде у српку школу, а у породици су ме учили како се негују српски обичаји. Са радошћу смо пратили све лепе догађаје који су везани за Србију, али и са тугом и страхом бдели над свим немилим тренуцима који су је потресали. Читам српску шпамту колико ми то прилике дозвољавају, и радујем се сваком сусрету са Србима који долазе из матице, рекао нам је Божидар Панић, угледни арадски електроинжењер у пензији, чија породица вековима живи у овом делу западне Румуније, а који је објавио својеврсну публикацију о историји Срба на овом протстору. Током разговора на одличном српском језику, господин Панић није крио задовољство што је успостављена сарадња између Народног позоришта из Београди и њиховог позоришта „Јоан Славици”, уз напомену да српска позоришта у овом делу Румуније нису долазила дуги низ година.

Међу знаменитим Србима који су рођени и живели у Араду су и Стефан Тенецки, иконописац, један од најзначајнијих српских сликара бароконог израза, Никола Алексић, који је осликао бројне иконостасе и мноштво зидних слика, као и Душан и Стеван Алексић и протојереј Иван Алексић. Значајне ствараоце дала је и угледна породица Табаковић: архитекту Милана Табаковића који је саградио четрдесетак већих грађевинских објеката, као и архитекту Ђорђа Табаковића који је пројектовао око сто грађевинских објеката, али и академског сликара Иван Табаковић. Ваља поменути и лекара и књижевника Јована Стејића, правника и градског сенатора Гавра Јанковића, и многе друге.

 Борка Г. Требјешанин


Коментари1
00a67
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Slavko Petrov
U Pančevu žive porodice koje su došle iz Arada, ali ih Iz Temišvara i njegove okoline ima više. Ove ljude je održalo pravoslavlje baš kao tradicija, kultura i običaji, te ga i danas spominju kao važan činilac zajedništva, ali ga čednije označavaju kao svetosavlje što mi se, iskreno, dopada. Rumunija je, naime, pravoslavna zemlja, mada je njihova crkva delom prihvatila Gregorijanski kalendar, te su naši ljudi iznedrili ovu odrednicu, ne kao razliku, već kao posebnost. Mnogo više sam slušao i čitao o temišvarskom srpskom življu o kojima je pisao Crnjanski što je i prirodno, ali je i u njemu ostalo malo srpskih porodica. Ne propuštam da svratim do Saborne crkve i oživim duh vremena i ljude pre sto i više godina. Žao mi je što nisam bio u Aradu, ali se ovaj lep grad ne ubraja u banatske, tako da je po raznim osnovama za nas, Pančevce i Banaćane, nekako skrajnut. Divan tekst gospođe Trebješanin i lep gest našeg pozorišta. Pokrala Vam se slučajna greška oko datuma bune - 1948/9. Hvala

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља