понедељак, 28.05.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 22:53

Ратни дневник Рели Пардо

Аутор: Драгослав Симићпетак, 05.12.2014. у 08:15

Незахвално је бавити се историјом нечијег живота јер увек може нешто да се изостави или не пренесе фактографски, онако како је стварно било. Зато ће ово бити више импресије а мање чињенице о Рели Алфандари Пардо.

Ова београдска Ана Франк– сличност је по дневнику који је водила у истим годинама када је дневник писала Ана – има две адресе. Прва је била, од 1929. године, у Кајмакчаланској улици у Београду, све до 1941. Друга је од 1946. у Француској, а онда у Израелу.

На Рели ми је скренула пажњу њена сестра Мирјана Вуисић, слушатељка београдског радија на коме је пре неколико месеци емитована прича о Бранку Лустигу који је детињство провео у логору Аушвиц. Потом, после рата као продуцент Вељка Булајића стигао је до Холивуда и тамо зарадио два Оскара за продукцију Спилберговог филма „Шиндлерова листа” и „Гладијатора” Ридлија Скота. Мирјана Вуисић је слушала емисију о Лустигу и хтела је да дође до његове адресе. Кад ме је позвала телефоном рекла је да би Лустигу требало послати Релину књигу „То је био само пикник”, издање Београд 2014. Никад нисам чуо за Рели и њену књигу. Потражио сам је на нету и нашао утиске читалаца:

„Писац ове дивне књиге је Рели Алфандари Пардо, београдска Јеврејка која је ратне године провела у Београду, скривена у шпајзу величине креветског душека.”

„Рели је написала књигу која је чист архив душе са сликама Београда. Док читамо књигу, као да гледамо документарни филм или слушамо тонски запис, нема неке разлике. Као да смо са њом провели три страшне године склупчани на душеку шупе читајући заједно велике писце који су јој давали наду да је свет, ипак, добро место и да необјашњивом злу мора доћи крај.”

И ја сам прочитао књигу. И на вези сам са госпођом Рели електронском поштом. Наша преписка се дешава у време овогодишњег израелско-палестинског сукоба.

Она пише:

„Сада сам послала и-мејл госпођи која је тако опширно изнела своје утиске у вези са догађајима које сам описала да сам, као по обичају, питала да ли то и она пише књигу?! Овде је политичка и друштвена несагласност толико неподношљива. Не радим ништа изузев што гледам телевизијски програм, где нам десетине ’специјалаца’ пробијају мозак; али, нажалост, као сви они који не иду на посао, и ја нисам у стању да се откачим од телевизора и мало смирим... Биће примирје.”

Посвета у књизи је написана брату и родитељима настрадалим у логору. Отац им каже 1939. приликом одласка код фотографа: „Једнога дана ћете схватити да је породична фотографија нешто сасвим друго, остаће као успомена на родитеље, на ваше детињство, имаће почасно место у албуму, у нашој кући, библиотеци...”

Рели скромно објашњава да је књига настала из жеље да остави неки траг о себи, својој деци. Она није професионални писац. Наслов књиге настао је случајно. Срела је неку госпођу у Тел Авиву и када су се распитале где је која била за време рата, Рели је поменула Београд и „свој” шпајз. Жена је одговорила: „То је био само пикник, ја сам била у Аушвицу.”

Шаљем госпођи Рели нове утиске читалаца:

„Књигу сам читала без даха, са сузама у очима. Иако због свега трагична, а пре свега због тематике, драматичног личног искуства, књига је и документ и ода животу, посебно гледана очима дванаестогодишње девојчице...”

Ако овај новинар каже да је Релина књига за Нобела мало ће људи поверовати у то.

Ево неких упоредних података о две девојчице: Ана Франк је рођена у Франкфурту на Мајни 1929. године. Рели Алфандари Пардо рођена је у Београду 1929. године. Породица Франк се крије 1942. у тајном склоништу где Ана почиње да пише дневник. Рели се 1942. скрива у Аранђеловцу, а потом у Београду, у Дечанској улици, у тајном скровишту; ту записује свој архив душе.

У магловитој будућности овог времена, њих две ће остати као ликови које су рат и несрећа спојили.

У том шпајзу, за разлику од Ане, Рели је имала више среће да преживи.

Рели у сећањима на свој „пикник” описује историјске догађаје тога времена као репортер са лица места.

Мирјана Вуисић је у праву. Треба књигу доставити Лустигу, а преко њега Спилбергу, са препоруком. Или, можда, неки домаћи редитељ има бољу идеју пре него што се деси да Србима неки други културни посленици из неке друге земље, открију нашу Ану Франк.

Новинар 


Коментари7
50b28
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Mirjana sa Dorcola Spasojevic-Tinkovic
Za Srdjan D.N.- Nista se ne pise teskim mukama srpske dece u IIs.ratu - svakodnevno bombardovanje, cetiri I po godine gladovanja, hleb sa peskom, bez sapuna, redovi ogromni za vodu, kao dete glledala sam izvlacenje raskomadanih tela iz rusevina skoro svakodnevo oko crkve Aleksandra Nevskog pa vaske pa stenice pa suga po rukama pa hronicna glad pa bolesna stalno od gladovanja. E, Srdjane muke SRPSKE DECE o tome niko ne pise kao ni imena tih srpskih ljudi koji su krili jevrejsku devojcicu. Gde je knjiga o mukama SRPSKE DECE -nema je I gde je knjiga o SRPSKOJ DECE koja su poginula 1999g.-78 dana bombardovanja srpskih skola I bolnice - gde su te knjige teskog mucenistva Srpske dece - nema ih. Moja generacija rodjena 1935god. - gde su opisi tih muka nas srpske dece. Ostarili smo, ali nas ima jos zivih da vam ispricamo o nasim declim mukama - ali nas niko ne pita o tome - SRAMOTA za Srbiju. Mirjana-Arizona
Mirjana sa Dorcola Spasojevic-Tinkovic
A sta o SRPSKOJ DECI koja su bila izmucena u IIsv.raru - kao moja generacija /rodjena 1935g./ I o deci kjoa nisu prezivela to tesko doba I o deci koja su izginula 1999g. u bombardovanju od 78 dana. Sta o nasoj srpskoj deci?? Sramota da se ne pominju. Mirjana-Arizona
Srdjan D.N.
Zao mi sto makar u jednoj recenici nije napisano ko su ljudi koji su joj pruzili utociste u tim opakim vremenima. Zasluzili su svojom hrabroscu.
Boco kolega
Bravo majstore, ovo je zaista vredelo ponuditi citaocima...
sa strane
Bas dirljivo! hvala sto ste nam skrenuli paznju na ovu divnu knjigu. Trebalo bi da bude uvrstena u lektiru za osnovnu slkolu, zajedno sa denvnikom Ane Frank i da nasa deca saznaje da je tu u njihovom gradu, ili zemlji ova prica iz jednog tragicnog vremena ipak imala srecan kraj jer je reli prezivela.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Специјални додаци /
Остали коментари
Остали коментари

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља