субота, 23.03.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 17:17

Преузете целе строфе

Аутор: Зоран Радисављевићсреда, 10.12.2014. у 08:15
Тиодор Росић (Фото З. Анастасијевић)

Антологија Милоја Дончића „Ресавски венац” (Плагијати југословенских песника), око које се подигла велика прашина, први је део избора у који су ушли песници из некадашње Југославије, рођени од 1900. до 1939. године. На левој страни су изворне песме, најчешће иностраних песника, а на десној – плагијати. У многим случајевима – сличност је невероватна. Шта је оригинал, а шта плагијат, шта је све дозвољено у модерној литератури, питали смо наше угледне писце и књижевне критичаре?

Не може се рећи да су све песме у антологији – „тешки плагијати и суви преписи”, како каже приређивач, сматра проф. др Тиодор Росић, али већина песама представља крађу књижевне имовине, тј. онога што се некада звало плагијум литераријум. Дончићева књига има јасне критеријуме за одређивање шта представља плагијат, а шта не и никакво позивање на постмодернизам и интертекстуалност не може оправдати намерно присвајање туђег ауторства и туђег дела, као што је то случај са песмом „Све се то десило прије рођења”, коју је Јеврем Брковић дословно преписао од Душана Васиљева („Писмо Аници”). Том кругу припадају песме Хамида Диздара „Пјесма камилара” („Песма коњаника” Федерика Гарсије Лорке), „Игре на европском маскенбалу” Драга Иванишевића („Ноћна игра у европској ложи” Езре Паунда) итд. Слично је и са песмама Мака Диздара, Аце Шопова, Добрише Цесарића, Мила Краља…

Уместо јасно обележених цитираних стихова, песници-плагијатори узимају туђе речи као своје и туђе творевине потписују својим именом. Алузивност – која је својствена интертекстуалности, а која укључује текстове с минималном или имплицитном маркираношћу – замењена је преузимањем читавих строфа под својим именом. Уместо коинциденције појединих идеја, присутна је имитација, присвајање и објављивање туђег рада под својим именом, уз извесне корекције, рецимо, Србија уместо Сицилије, Мека уместо Кордобе.

Једна од најважнијих особина поезије, истиче Драган Лакићевић, јесте њена привлачност, једна врста опојности. Језик, слика, музика, уметнички ефекат – све то чини чаролију која овладава – и песником и читаоцем. Многе песме нису напамет научене намерно, него су саме ушле у слух и меморију читаоца. За праве читаоце праве песме су – усвојене, у извесном смислу њихове.

На чаролију поезије посебно су осетљиви песници. И то је део њиховог дара – да дају, али и да осећају и примају песме других песника, па и других времена, поднебља, језика. Зато се каже да песници уче једни од других, да читање поезије храни, покреће језик и буди таленат ког песник, поготово кад је млад, још није свестан.

Отуд „утицај” једног песника на другог, отуд „угледање” као први, а „присвајање” као други степен односа међу песницима и њиховим делима. Где престаје једно, а почиње друго – тешко је одредити. Како и зашто други песник преузима делове или целу песму од првог – није увек лако објаснити. Пориви су разни. Од љубави и склоности до похлепе – некад је провалија, некад длака.

Многе књижевно-историјске тајне, о којима се доста зна, остале су недовољно расветљене. Стручњаци их се клоне или боје.

 О ауторству славног спева „Смрт Смаил-аге Ченгића”, расправе се одавно воде. Недавно се појавила занимљива и провокативна књига, коју ће, сви су изгледи, позвани опет прећутати. Реч је о књизи Марије Ковачевић „Покрадени Његош”, коју је објавила Књижевна задруга Српског народног већа из Подгорице, о којој је „Политика” писала.

У посвећене књижевне вредности и имена, тешко се сумња и радије се не дира. Каква год да је, истину ваља знати, а то не значи ликовати.

И ћутање, и истраживање, наглашава Лакићевић, имају своје моралне димензије, поготово кад је реч о мртвим песницима.

----------------------------------

Оригинал и парафраза

У средњем веку, као што каже Ролан Барт, подсећа проф. др Ђорђије Вуковић, писци су доста преписивали свете и друге књиге. После ренесансе настао је појам оригиналности која је и законом заштићена. Туђи текст је постао неприкосновен и није се могао преузимати без наводника. Али многи модерни писци су и даље употребљавали туђе текстове, које нису наводили. Овде би требало разликовати врсте преузимања, од слободне парафразе, до дословног коришћења оригинала. Постоје и ствари које су образованом читаоцу познате, па их није неопходно наводити. Песма Јеврема Брковића је обична крађа Душана Васиљева, која се ничим не да оправдати.


Коментари3
13bbe
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Драгољуб Збиљић
ИЛИ ЈЕ КРАЂА ИЛИ ПОЕТСКИ И(ЛИ) ИРОНИЧНИ МАНИР? Да ли је нешто крађа у поезији (стихови) одлучује контекст и целина песме. Ако је неко украо целу песму без икакве измене и потписао је, то је чиста крађа. Само у једном случају није крађа -- онда када се јасно види да су намерно коришћени туђи делов и песме, строфе, стиха и сл. Т&о мора јасно да се види и тада се смнатр4а да је то песничка слобода у коришћењу туђег да створи карактеристично своје. Разлог за коришћење туђих делова песме може бити поетски манир или ироничан став према искоришћеним деловима туђе песме. Само такве врсте комбинација нису крађе. Све друго треба гонити као чисту крађу.
Tonka SU
Čini mi se da je gospodin Dončić ubo pravu stvar. Prepoznajem prepisivace i u ovom tekstu. Čestitam mu na hrabrosti, bravo maestro!
Ненад Кебара
Став Тиодора Росића је књижевно научно утемељен и ту нема ни трунке замерке, треба заиста поуздано проверити да ли постоје песме првоизвори за које Дончић тврди да су преписане, јер су неки критичари доводили у сумњу ту чињеницу. Неке су познате и најширој јавности, и ту се Дончићу не може ништа оспорити. Драган Лакићевић је много тога песнички исказао али замало ништа о овом случају. Ђорђије Вуковић је готово све тачно казао, осим мишљења о средњевековним ствараоцима, где се ослонио и на Барта. Списатељска делатност тог времена, као и сваког другог, носи специфичности свог доба, осим тога, у њој самој су иманентне разлике - неки су се бавили само преписивачким радом а други су сведочили и философирали на оригиналан начин. Зашто бисмо уопште проучавали Теодосија, Доментијана, Цамблака исл. ако је то преписивање туђег. Постоје научне књиге које гласе нпр. Естетика Доментијанових житија. Да ли би француски семиотичар за Димитрија Кантакузина рекао да је преписивач да је овај Француз?!

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља