Истанбул – Највећи турски писац Орхан Памук објавио је нови роман и после дужег ћутања проговорио онако како он то само зна и уме: опоро, без много бирања речи.

„Најгора ствар је што је овде (у Турској) присутан страх. Осећам да су сви уплашени. То није нормално. Слобода јавног изражавања је пала на најнижи ниво”, изјавио је Памук поводом објављивања новог романа који средином ове седмице треба да се појави на књижарским полицама.

Једини турски нобеловац у изјави листу „Хуријет” оптужио је владу да прогони новинаре и да их на разне начине шиканира када јој не аплаудирају.

„Многи моји пријатељи кажу ми да је овај или онај новинар изгубио посао. Сада су чак изложени шиканирању и они новинари који су веома блиски влади”, каже Памук, указујући на проблем који у последње време веома присутан у Турској.

Према локалним медијским удружењима и невладиним организацијама, у затворима сада на суђење чека 20 новинара, против 150 је отворен судски процес, док је 400 изгубило посао или су били присиљени да понесу оставку. Међу њима су и многа у Турској позната имена. На удару су се нашле и друштвене мреже, али и дописници страних медија (Си-Ен-Ен, Би-Би-Си, „Тајмс”) који у свет шаљу „лажну слику” о Турској.

„Слобода медија је сада на најнижем нивоу у последњих неколико деценија”, тврде у медијским удружењима.

Памук је у изјави истанбулском листу критиковао председника Тајипа Ердогана и због недавне изјаве да жене и мушкарци по природи не могу бити једнаки, да је бог предодредио да оне рађају и подижу децу.

„Наша религија (ислам) одредила је место жене (у друштву) –материнство… То не можете објаснити феминисткињама јер оне не прихватају концепт материнства”, рекао је крајем прошлог месеца Ердоган, што је изазвало оштра реаговања и у земљи и у свету.

Нови роман „Кафамда бир тахафик” (што би се могло превести као „Нешто страно у мојој глави”) Памук је писао, како је потврдио у видео-изјави, последњих шест година. То је прича о Мевлуту, уличном продавцу бозе, његовој љубави, положају жена, свакодневним сусретима са људима, о дилемама које се врте у његовој глави. На 480 страница он говори о променама које су се десиле у Истанбулу од 1969. до 2014. године: развоју вољеног му града, у коме је први пут заплакао, свакодневном животу, о дођошима, новим навикама које рађа ново време…

Орхан Памук (62) се у последње време све ређе оглашава („Ваљда сам остарио”), али када проговори, као што је то случај сада, онда он никога не оставља равнодушним. Прошле године подржао је демонстранте на истанбулском тргу Таксим, који су данима протестовали критикујући Ердогана због „диктаторске владавине”.

„Проблем је овде у томе што се Ердоган понаша као стари владари тридесетих година прошлог века. Он ради све, контролише све. Он каже: ’Ја имам иза себе 50 одсто гласова. Ућутите.’ Тачно је да има 50 одсто (гласова), али ми имамо 72 милиона становника који нису сви као он (Ердоган)”, изјавио је тада нобеловац.

Памук се због својих изјава једно време потуцао и по судовима, пошто је јавно говорио о ономе о чему су други ћутали као заливени. Нашао се на оптуженичкој клупи средином прошле деценије када је једном швајцарском листу изјавио: „У Турској је убијено 30.000 Курда и милион Јермена.” То је дотад била табу тема и националисти су га одмах оптужили да је издао земљу. Још му то нису опростили. Турска се због тога нашла на удару жестоких критика у свету и судски поступак је прекинут због „процедуралних пропуста”. Тако је избегнут скандал јер је Памук већ био кандидат за Нобелову награду за књижевност, коју је добио 2006. године.