понедељак, 09.12.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 23:41

Убиство краља у Марсељу из угла данашњег телохранитеља

Аутор: М. Галовићнедеља, 14.12.2014. у 15:00
Милан Богојевић (Фото З. Кршљанин)

Многи историчари и публицисти писали су о атентату на краља Александра Првог Карађорђевића. Завера, политичке околности, суђење саучесницима атентатора и сећања сведока детаљно су разрађени. Али, нико се до сада није детаљније бавио непосредним начином извршења злочина, односно пропустима у обезбеђењу тако важне личности од стране француских и југословенских служби безбедности.

Управо тај сегмент проучио је Милан Богојевић (1981), бивши припадник „Кобри”, специјалне јединице Војске Србије, која се бави заштитом важних личности, који је по напуштању војске радио као телохранитељ породице Карађорђевић у Београду, а и данас је у пословима безбедности.

– Када сам мало боље проучио атентат, на основу снимка, података из архива, књига, па и новинских чланака, на мене су снажан утисак оставили пропусти у организацији заштите краља. Одлучио сам да их све побројим и забележим на једном месту. Своја размишљања поделио сам са принцом Владимиром, унуком краља Александра и он је предложио да објавимо једну брошуру поводом осамдесетогодишњице атентата која је прерасла у књигу – каже Милан Богојевић, аутор књиге „Атентат 1934” (издавач „Еволута”, Београд, 2014).

Какви пропусти су довели до трагедије која се десила у Марсељу 9. октобра 1934. године? Са једне стране, југословенске службе безбедности имале су детаљне информације о завери усташког покрета Анте Павелића. Са друге стране, француска организација обезбеђења краља Александра упркос упозорењима била је, благо речено, немарна.

Домаћини су за високог госта изабрали неадекватан аутомобил, уместо најављеног затвореног аутомобила, на марсељском кеју постављен је стари „делаж” са отвореним кровом, уз објашњење да би било добро да окупљени народ види важног госта. Тај аутомобил возио је француски полицајац Форсак, неискусан за тако важан задатак.

После атентата један новинар га је интервјуисао и овај му је рекао да је са једним официром полиције разговарао о лошем избору возила, а официр му је одговорио да му бољи аутомобил није потребан и да кроз окупљени народ вози првом брзином, пет километара на сат!

Сам краљ одбио је да носи панцир. Лично обезбеђење, француско и југословенско, није било у аутомобилу. Око возила били су француски коњаници, иако су се у то време на таквим задацима користили мотоциклисти. Шпалир полицајаца дуж трасе кретања био је редак, грађани и новинари су непрекидно прелазили са једне на другу страну улице.

– Када су краљева кола стигла на сквер испред Палате берзе, зачула се неколико пута пиштаљка какву користе саобраћајци и полицајци, остало је неутврђено да ли је и ко дао знак атентатору. Како год било, атентатор Владо Керин Черноземски из екстремистичке македонске организације ВМРО, која је сарађивала са усташама, баш у том тренутку је искочио из гомиле кличући на француском: „Живео краљ”. Креће ка краљевом аутомобилу, носећи у десној руци букет цвећа. Нико га не зауставља. Изненада убрзава, скаче на папучицу аутомобила и испаљује по четири хица у краља и четири у правцу генерала Жоржа. Рањен је и француски министар спољних послова Луј Барту – објашњава Богојевић.

Возач Фросак уместо да нагло убрза пре него што је атентатор скочио на кола, или када је већ био на бочној папучици, покушава руком да га одгурне. Потпуковник Пиоле, који је био на коњу, удара сабљом Черноземског кога истовремено са два метка погађа полицајац Дебион.

Атентатор пада и разјарена маса га линчује после чега је подлегао повредама. Ипак, и искусни официр Пиоле претходно је направио грешку, уместо да буде уз особу коју штити, он је у критичном тренутку изјахао испред „делажа”.

Медицинско обезбеђење у пратњи ове важне поворке није постојало. Жоржа и Бартуа су превезли у болницу, а краља Александра у Префектуру (општину)!? Ту је и констатована његова смрт, а и Барту, иако је из „делажа” изашао на својим ногама, преминуо је под тешко схватљивим околностима.

– Сагледавајући све пропусте у организацији обезбеђења, сматрам да план обезбеђења није ни постојао или је био толико лош да се не виде конкретни потези у циљу заштите краља. Толико пропуста и грешака на једном месту мора да је у први мах збунило и самог атентатора Черноземског који је вероватно мислио да ће морати да се помучи да нађе „рупу” у обезбеђењу, а уочио је да је читаво обезбеђење једна велика „рупа” – закључује Богојевић.


Коментари24
1ad56
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Зоран Радовановић
Најтачније и најверодостојније податке о непосредном начину извршења злочина на краља Александра Карађорђевића, односно пропустима у обезбеђењу тако важне личности од стране француских и југословенских служби безбедности, дат је у прилогу књиге др Видоја Голубовића и Зорана Радовановића из 2012. под насловом „Мученици за слободу отаџбине - светле и свете жртве, Дреновац и Шеварице у Мачви 1912-1918“ (Издање „Удружења ратних добровољаца 1912–1918, њихових потомака и поштовалаца из Београда“ ) на страни 15 у којој је приређен текст о Живану Кезићу, хероју одбране Београда 1915. године. Живан Ј. Кезић био је старешина у Сремском добровољачком одреду у време одбране Београда 1915. Истакао се као бранилац Дунавског кеја у борбама за Београд 1915. године. Био је официр који је последњи напустио српску престоницу. Након рата, у коме је стекао чин капетана, Живан Кезић се бавио списатељством и написао више аутентичних текстова о свом војевању. По казивању Љубише М. Јолдић (1932-2015) из сел
Зоран Радовановић
(Наставак са 98/99 стране књиге): По казивању Љубише М. Јолдић (1932-2015) из села Шеварице у Мачви, нећака Живана Кезића, сина Живанове рођене сестре Иване: „После рата Живан Кезић је био лични телохранитељ краља Александра I Карађорђевића и пратио га је свуда. Једино није био у краљевој пратњи приликом последњег краљевог боравка у Марсељу 1934. када је и извршен атентат на краља. Службе задужене за краљеву безбедност су сматрале да ће француска стража бити сасвим довољна за краљеву сигурност, што се на крају, нажалост, показало недовољним. До краја свог живота Живан је патио што није био уз свог краља када је извршено злочиначко убиство.“
Препоручујем 2
djurdjica jovanovic
Postovani, o propustu obezbedjenja svesni smo svi koji se interesuju za slucaj, ali ono sto mene vise interesuje vezano za porodicu Karadjordjevic su sledeca: Znamo da je o novcu Vajferta , kralj Petar dosao u Srbiju, Vajfer je bio mason kao i sam Petar verovatno jer mu je sin Aleksandar bio mason,. ZAsto su srusili srednjovekovni grad Zrnovo da bi sagradili spomenik neznamo junaku od strane Mestrovica koji je opet bio mason. To je jedini spomenik kraljevine Jugoslavije koji je bio posecivan i negovan za vreme komunizma tj. Tita koji je takodje bio mason! Tako celu pricu oko atentata trazimo na pogresnom mestu. Jer je poznato da je Bugarski kralj rekao Aleksandru da ce ih sve ubiti pre ili kasnije, ali da ce Aleksandra ubiti prvog jer je pripadnik masonerije, koju je pre atentata napustio!
Игор Смиљанић
Одличан текст и одлична књига. Прочитао сам у једном даху. Игор
Ivan Banjac
Svaka cast na ideji. Bravo momak. Kralj Aleksandar je nas najveci kralj ma sta govorili o njemu.
Zoki
Kralj koji nas je toliko udesio, da smo zbog stvaranja Jugoslavije, izgubili citava potomstva i generacije Srba u dva rata, a o gubicima velikih teritorija, gde su ziveli Srbi da ne pricamo. Cak i je i sam zbog toga izgubio glavu. Sve to zahvaljujuci njegovoj losoj proceni, tvrdoglavosti da poslusa druge i megalomanizmu. Dao je Slovencima, Hrvatima i ostalima drzave, a mi se dan danas borimo da zadrzimo i ono malo sto je ostalo od Srbije. To je cinjenica.
Препоручујем 0
rocco s
M.P@ vas komentar je vrlo konfuzan. Probajte da se koncentrisete na poruku a ne na slikanje okolisa i tumacenja istorije kako je vi rezumente Sta ste vi zeleli da kazete je verovatno samo vama jasno. Ako probate da se koncentrisete i procitate ponovo ovaj clanak razumecete poruku autora ovog teksta. Videcete da autor prica o propustima u Kraljevom obezbedjenju koje su dovele do tragicnog ishoda. Kad poredim ubistva Kralja, Djindjica i Arkana to radim da bi ukazao na njihovu svesnu ili nesvesnu odluku da zanamare opasnost od atentata. Cinjenica je da su oni znali da im preti ta opasnost i da nisu preduzeli nesto sto bi sprecilo atentatore u njihovom naumu. Umesto da kazete nesto o tome vi konstatujete da Hrvati nisu imali drzavu, da su oficiri mrzeli Dragu Masin i da se Kralj i Djinjic i Arkan ne mogu porediti. Sledeci vasu logiku neko bi mogao da pomisli da je samo krelj bio dostojan da se na njega izvrsi atentat. Ljudi citaju ono sto pisete i ne znaju sta vam je bilo na pameti ...
Zoki
Ljudi pisu ono sta osecaju, dragi gospodine. Mogao je Kralj Aleksandar tok istorije Srpskog naroda i pravac Srbije da usmeri u mnogo boljem pravcu, cak i da izbegne atentat, sto bi za nas Srbe danas sigurno bilo mnogo bolje... Ali nije. Zbog cega, svima nama je jasno danas.
Препоручујем 0

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /
Колумна недеље

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља