Позоришно- музичка представа „Догвил” настала као позоришна адаптација сценарија истоименог филма Ларса фон Трира, у режији енергичног Кокана Младеновића биће премијерно изведена у петак увече, 19. децембра у београдском „Миксер хаусу”. На сцени су три музичара, две глумице и глумац, а наратив се представља глумом, концертним извођењем, али и интеракцијом са видеом, односно филмским сценама на великом платну, које доминирају сценографијом.
Бранислав Трифуновић игра све мушке улоге у комаду, а улогу Грејс и све остале женске улоге тумаче Милица Мајсторовић и Тамара Алексић. Музику композитора Марка Грубића изводиће уживо група „Врум”.
После Темишвара, Ријеке, Кикинде, Новог Сада... ево Вас премијерно и у Београду. Зашто сте одлучили да се баш са „Догвилом” представите Београђанима?
Иза мирних породичних живота становника Догвила, који воле да о себи говоре као о верујућим, племенитим, локалној заједници оданим људима, крију се мржња, агресија и нетолеранција према сваком другачијем начину мишљења, вољења или понашања. Догвил је, живећи у изолацији, изградио своја правила и у њему су се развиле неке посебне врсте људи, које постоје само у малим, затвореним срединама. Интерес тих људи је да Догвил никада не постане део неког ширег простора, јер ће та промена обесмислити њихову важност, моћ и вредност које постоји само унутар изолованог света Догвила. Догвил не прашта различитост и сурово ће се осветити сваком ко помисли да било шта промени у тој паланачкој идили. Желите ли да вам набрајам још неке непријатне паралеле са градом у коме живимо, или...?
„Догвил” је колико позоришна представа, толико и концепт. О каквом сценском рукопису је, заправо, реч?
Представа „Догвил” прављена је потпуно супротно од начина мишљења и функционисања наших тромих и од свог времена одрођених театара. Подразумевала је окупљање истомишљеника око једне позоришне идеје, изналажење партнера, сарадника и простора, одабир глумаца на аудицији и истраживање другачије сценске форме, која, у нашем случају, доноси представу која је истовремено и концепт и место друштвене полемике и, надамо се, узбудљив позоришни чин. Уочавајући неуралгичне тачке нашег града и наших живота, покушавамо да, на сав глас, говоримо и певамо о овом руглу погрешне политике, упропашћене културе и уништене будућности једног града и једне државе.
Истоимени филм Ларса фон Трира који се бави питањем моралности, алтруизма, америчких вредности, капитализма, релативизма није за свакога. За коју публику је Ваш „Догвил”. Које поруке ћете својим читањем овог дела послати у „етар”?
„Догвил” свакако није представа за оне који, сваке вечери, седају пред екране своји телевизора, као пред иконостас, и чекају да им се обрати вођа са божанским визијама. Насупрот тој огољеној ибијевштини у којој живимо, наша представа покушава да на јавну сцену врати дух побуне и непристајања, онај дух који је красио Београд шетача и опозиционара, Београд који више не постоји, или који се не види од медијске магле у којој вас убеђују да сваки дан живите све боље, иако имате много разлога да се стидите онога што вас окружује.
Данас је морално немати морал, глупо бити паметан, а демодирано бити поштен. Који то жанр живимо?
Ми статирамо у једној лоше написаној, а још горе режираној фарси, у којој неки полусвет, изнова пресвучен у нова одела и костиме са звездицама Европске уније, покушава да нас, мимо морала и културе сећања, убеди у своје пророчко превратништво и очекује од нас да свакодневно понижавамо своју интелигенцију и грађанску храброст, верујући у њихове бесмислене фразе, покупљене на брзину из каквог приручника типа „Фолирајте се – Европа”.
Тешко је очекивати да позориште буде лепо и успешно ако је друштво ружно и наопако. Како гледате на позоришне околности код нас?
Позориште је, како то Шекспир каже, огледало друштва, а наше позориште је слика и прилика једног друштва без идеолошке вертикале, друштва сумњивог морала и још сумњивијег укуса. Систем по којем функционишу наше институције културе одавно је превазиђен, али опстаје, нимало изненађујућим компромисом власти, која о култури и њеном значају за судбину једног народа не зна ама баш ништа, и позоришног света, који је одавно заборавио на суштину наше уметности и живи своје уљуљкане животе који се мере јевтином популарношћу и уредно исплаћеном платом. Тај се систем више не може поправити и на њега је примењива сјајна реченица краља Лира: „Нека се све промени, ил’ нека нестане све!”
Уморни смо од револуција, преврата, разочарани било каквим променама. Потребно нам је велико проветравање. Од чега кренути?
Ни од чега. Србија је, вероватно по први пут у својој историји, земља без опозиције и без икаквог опозиционог потенцијала који може да је поведе напред. Једино што је горе од овакве власти коју смо, не заборавите, сами изабрали и која тако више говори о нама самима него о себи, је српска опозиција, скупина људи без икакве визије, потрошена у бескрајним привилегијама посланичких мандата, намирена из периода некадашње власти, са устима пуним демократских фраза и џеповима пуним сумњивог новца. Са запрепашћењем изговарам да је време власти Слободана Милошевића, те накарадне власти која је уништила наше животе и простор у коме живимо, имало много већи опозициони потенцијал оличен у Београдском кругу, Грађанском савезу, радију Б 92, Студију Б, „Нашој борби” и читавом једном широком покрету мислећег и правдољубивог света. Тај свет више не постоји. Србија је земља без икакве будућности, Догвил коме, бојим се, следи исти крај као у сјајном Фон Трировом филму.
