понедељак, 22.07.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 20:14

Психолози доследно против „васпитних ћушки”

среда, 17.12.2014. у 15:00
Деца захтевају стрпљење и разумевање Фото Д. Јелен

Замислите следећу ситуацију: двогодишње дете приближава се штекеру на зиду и радознало гура прстиће у струју. Или ситуацију у којој дете чупа, удара или штипа свог другара у игри и оглушује се о родитељске молбе да прекине са насилним понашањем. У обе ситуације реакција родитеља најчешће је идентична: након умилног, заповедног, одлучног или претећег „немој” најчешће следи ударац по делу тела који „амортизују” пелене.

Да ли ће након усвајања грађанског законика ове „васпитне батине” отићи у историју дисциплиновања деце, а родитељи одговарати због тога што су ударили наследника, сазнаћемо током наредне године. И док правници ових дана бурно дебатују о преднацрту законика којим се забрањује свако физичко злостављање детета, чини се да се психолошка струка поделила на оне који сматрају да држава не треба да се меша у родитељство и оне који тврде да законодавац мора да забрани сваки облик телесног дисциплиновања деце, укључујући и „васпитне ћушке” које као помоћно васпитно средство користи готово половина родитеља у нашој земљи.

Психолог и психоаналитичар Весна Брзев-Ћурчић тврди да се струка није поделила, већ да постоје појединци који мисле другачије.

– Нема малих и великих батина и нема разлике између чврге и шамара – примена физичке силе према слабијима апсолутно је недопустива! Ако сто пута кажете детету „немој” и оно сто први пут приђе штекеру, једноставно га склоните у страну. Ако се поново врати штекеру, опет га склоните и тако све док га трајно не склоните од опасности. Ако ваше дете малтретира неко друго дете, једноставно их раздвојите. Тај резон – ако га почупам, оно ће схватити да друго дете трпи бол и престаће да га чупа –резон је одрасле особе – каже наша саговорница.

Она нема никакву дилему да ће судбина закона о забрани физичког кажњавања деце бити идентична забрани конзумације алкохола за возаче – он неће у потпуности искоренити телесно кажњавање детета, а онај родитељ кога „ухвате” биће кажњен. Весна Брзев-Ћурчић такође сматра да колеге које не налазе речи оправдања за закон, дају легитимитет онима који физички злостављају децу, али има потребу да дода:

– Ми се не залажемо за укидање казне. Васпитавање подразумева награду и казну, али казне морају бити примерене узрасту и величини прекршаја. Међутим, ни у једној ситуацији, казне не подразумевају батине – изричита је наша саговорница.

Др Невенка Тадић, дечји психијатар и психотерапеут, оцењује да су савремени родитељи довољно збуњени саветима о васпитању деце, да их не треба додатно збуњивати противречним стручним ставовима.

– Нема никакве дилеме да крилатица „батина је из раја изашла” нема никакво психолошко оправдање, али треба рећи да неке друштвене норме имају снагу реалности и ми верујемо у њих без преиспитивања. Ја мислим да већина родитеља не преиспитује вредност и последице крилатице о „рајском пореклу” батине и по инерцији туче децу. И ја сам као млада мајка понекад губила стрпљење и ударила своје дете, али данас знам да нисам била у праву – оцењује др Невенка Тадић.

Наша саговорница објашњава да родитељи најчешће бију дете када су напети, незадовољни собом или понашањем детета, када не разумеју шта се дешава у унутрашњем свету детета и када дете није онакво каквим су га замишљали. Батине су веома брз, делотворан, али краткотрајан начин решења ситуације, закључује др Невенка Тадић.

Она примећује да су припадници њене генерације имали много реалнији однос према деци и њиховом васпитању него генерација којој припадају њена деца – васпитне границе су биле јасније постављене, а деца нису имала статус малих принчева, какав данас уживају многи малишани, каже др Невенка Тадић.

– Мислим да су данашња деца веома заштићена и да многи родитељи не постављају никакве забране ни границе у васпитању. Имам утисак да је некој деци све дозвољено, а то није добро за њих – ако родитељ има плату 50.000 динара, он не може детету да купи патике од 30.000 динара, само зато што те патике имају његови другари – закључује наша саговорница.

Др Драган Попадић, професор социјалне психологије на Филозофском факултету, оцењује да се заступници и противници физичког кажњавања деце ипак слажу у једном – нема ништа лепо у томе да одрасла особа бије дете. Он истиче да је 2002. године објављена велика студија о ефектима физичког кажњавања детета, која је показала да је од једанаест ефеката телесне казне само један био „позитиван”, а то је – повиновање детета одраслој особи.
Катарина Ђорђевић

-----------------------------------------

Миливојевић: Ја сам доктор медицине и психотерапеут

 

Фото Р. Крстинић

Више од 130 психолога и педагога потписало је саопштење у коме се Зоран Миливојевић, иначе колумниста „Политике”, оптужује да пласира нетачне и научно неутемељене информације када је у питању васпитавање и физичко кажњавање деце и истиче да он не поседује стручно образовање ни знање, па самим тим није надлежан да дели савете за важна питања која се тичу телесног кажњавања.

Одговарајући на ове оптужбе Зоран Миливојевић за „Политику” каже: „Ја сам психотерапеут. Након завршетка Медицинског факултета, успешно сам окончао осмогодишње школовање у научно признатој психотерапијској школи – трансакционој анализи – и добио сам назив психотерапеута. Поседујем домаћи и европски сертификат психотерапеута.

Многи у нашој земљи, укључујући новинаре не праве разлику између психотерапеута, психолога и психијатра, тако да ме често погрешно титулишу као психолога, психијатра или неуропсихијатра. У почетку сам то исправљао, али сам касније огуглао.

Психотерапија је посебна професија која је у неким земљама призната као таква, а у нашој земљи тражи признање. Поред психологије и медицине постоји више улазних врата у ову професију, а та врата су отворена за све хуманистичке факултете. Нити студије психологије нити специјализација из психијатрије не омогућује бављење психотерапијом. Постоји и факултет за психотерапеуте ’Сигмунд Фројд’ у Бечу, на којем сам иначе одслушао трогодишње докторске студије, али тезу још нисам бранио.

Они који ми оспоравају стручност требало би да знају да се звање психотерапеут стиче након дуготрајне едукације. У последњих двадесетак година сам ангажован на развоју психотерапије у Србији и тренутно сам председник Савеза друштава психотерапеута Србије. Такође сам делегат наше земље у Управном одбору Европске асоцијације за психотерапију.”


Коментари66
7f735
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Полазна претпоставка
Поштовани Светомире, полазна претпоставка је стратешки важна. Питање је много сложеније него што неки психолози мисле. Није да психолози овде нису позвани, али они, као и Ви, сагледавају проблем веома и крајње парцијално, само из једног угла А проблем је много комплекснији.
Svetomir Nikolic
@Pogrešna polazna pretpostavka Po meni je pogresna pretpostavka da neko fizicki toliko superioran, ne samo jaci vec neuporedivo snazniji, udari toliko slabijeg od sebe a da to ne bude siledzijstvo. Kako god definisali siledzijstvo takav odnos ce u tu definiciju uci. Sve drugo je licemerje i pokusaj 'pranja pranja' ruku u kaljuzi kvazimorala. I upravo je takav pokusaj zamene teza na sceni. Ljudi koji ne mogu da se nose sa teskocama roditeljstva podlezu najnizem u sebi, tuku one koje najvise vole, i traze da im to bude oprosteno jer kao "ne postoji drugi nacin". A neki od njih jos povrh svega tvrde kako su "visoko moralne osobe" i pljuju po ljudima cija je struka i zivotno opredeljenje upravo usmereno ka tome da roditeljima pomognu da odgaje psihicki i fizicki sto zdraviju decu. Kao "tresnja na slagu" se pojavljuje ovaj "strucnjak" koji nikako da nam objasni sta mu je struka i kakve uopste ima veze sa ovom temom. Sve je i dalje, kao u Domanovicevoj Stradiji, apsurdna tragikomedija.
Pogrešna polazna pretpostavka
Radi se, Svetomire, o tome da tu nema ni s od siledžijstva. Vaša polazna pretrpostavka je netačna, i odatle sve što dalje kažete je pogrešno. To je kao kad na košulji pogrešno zakopčate prvo dugme. Onda su i sva ostala pogrešno zakopčana.
Svetomir Nikolic
@Ко шта каже Podrzavanje tog uvijenog oblika siledzijstva u drustvu u kom ima toliko nasilja, ne samo prema deci i medju decom, je u najmanju ruku neodgovorno od strane jednog psihoterapeuta. To sto njegovi stavovi izgledaju "razumno i ispravno" jer amnestira od grize savesti sve one koji su digli ruku na svoje dete je sracunato privlacenje paznje nekoga ko tu paznju vrlo lepo naplacuje. To je kao kad pevacica ili voditeljka poturi snimak "koji je za privatnu upotrebu" nekome da ga objavi. Razlicito je to sto se "gospodin doktor" cak i ne pretvara da nije imao nameru da privuce paznju na sebe time, dok se starlete pretvaraju kako ih je "sramota". Druga vazna razlika je sto je steta koju ova blasfemija cini drustvu neuporediva sa stetom koju moze da nacini bilo koji seksualno eksplicitni materijal. Privlacnost "blanko oprosta grehova" vecini ljudi je privlacna koliko i nocnim leptirima vatra svece, samo sto kod dece od tog "aminovanog necovecstva" ne strada samo telo. Neoprostivo.
Ко шта каже
Светомире, ко је с народом, никад неће погрешити, а сви ћемо бити ближи истини ако размотримо оно за шта се залаже др Миливојевић, а не формалним квалификацијама др Миливојевића. Постоје разна знања, и различити путеви којим се долази до појединих врста знања. Знамо и ми нешто, иако нисмо психолози. Ставови др Миливојевића су исправни и разумни. Не треба држава да учи родитеље како да васпитавају своју децу. То родитељи знају много боље од државе, јер имају љубав за своју децу. Држава једино треба да ствара услове да родитељи имају посао и да могу да зарађују како би могли да подижу своју децу.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља