среда, 26.02.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 12:34

Вожд и јавност на капиталистичкој периферији

Аутор: Јово Бакићсреда, 17.12.2014. у 08:15

Тешко је време. Изгледи за будућност су туробни. Не ради се само о Србији, није знатно боље ни у центру капиталистичког система. Проблем је што је у Србији, као капиталистичкој периферији, све још многим мукама и бригама бременитије.

У центру капиталистичког система први пут омладина нема изгледа за бољи живот од родитеља. Друштвене неједнакости су се, након златног доба државе социјалног старања, прво поступно, а онда све драстичније увећавале, како убедљиво показује француски економиста Томас Пикети. Разлог томе лежи у политичкој вољи. Некада је страх од социјалистичке револуције успешно суспрезао грамзивост привредно-политичке олигархије у центру капиталистичког система. Како се, међутим, хладни рат окончао поразом СССР-а и социјализма, тако је нестао страх од револуције, а с њим и ограничење капиталистичкој похлепи. Империјализам је добио нови замах, јер непослушни периферијалци морају бити доведени у ред. Морају се задуживати како би се „модернизовали”, а онда као дужнички робови слушати наређења из центра светског капиталистичког система.

Да би се наређења успешно извршавала, потребан је или ауторитарни демагог или јака национална привредно-политичка олигархија умрежена у глобалну капиталистичку олигархију који ће убедити грађане да живе у демократији. До пре две године Србија је имала умрежену олигархију која се задуживала, кредите намештала страначким пријатељима, стварајући црне фондове за подмићивање. Данас је Србија задужена, на прагу дужничког ропства, па интерес поверилаца захтева да се дугови неодложно враћају, како не би нарасли до оног нивоа када се више вратити не могу. Захтева се штедња државе и грађана, које нико ни не пита да ли имају шта уштедети. Пошто се ради о неугодној операцији за грађане Србије, центру капиталистичког система више одговара ауторитарна власт (додуше не и овако непредвидљива) од претерано корумпиране и нестабилне олигархије.

У том циљу, као и зарад јачања сопствене власти, вожд спроводи строгу контролу средстава масовног општења посредством политичке таблоидизације, естрадне тривијализације политичких тема, и систематске медијске идиотизације (уклањање озбиљних политичких садржаја и зрачење интелектуалног отрова у виду различитих „забавних” и „ријалити” програма). Политика се свела на вођину ружичасту пропаганду у помамној потрази за непријатељима (некада су то били „национални издајници”, а данас „кочничари реформи”, те поједини омрзнути „тајкуни” и криминалци, циљано изабрани за обрачун зарад повећања популарности вође међу осиротелим грађанима).

Уклањање „Утиска недеље” стога није само обрачун власника Б92 с ауторком најугледније политичке емисије на овим просторима, већ се ради превасходно о обрачуну ауторитарног вође с новинарком која не пристаје на идиотизацију (у античкој Хелади су они које политика не занима називани идиотима) новинарства у Србији, па и по високу цену губитка посла. Уистину, о овоме сведочи чињеница да ниједна телевизија, колико је аутору овог чланка познато, није досад понудила простор „Утиску недеље”. Човек би очекивао да се телевизије отимају за култну емисију, јер биће им повећани углед и гледаност, стећи ће и образовану публику, а од реклама и солидне приходе. Но, на периферији капиталистичког система ова правила не важе, јер ту ауторитарни вођ може да нареди припадницима олигархије да се не оглашавају на непоћудним телевизијама, а то значи не само краткорочни губитак, већ и дугорочно пропадање до коначне пропасти.

Гостујући недавно на новосадској трибини о стању у средствима масовног општења, гости трибине су након ње сазнали да од 40 позваних медијских кућа ниједна није нашла за сходно да пошаље извештаче. Двосатна трибина је, пак, била изузетно добро посећена, као да се ради о крају осамдесетих или почетку деведесетих, што сведочи да средства масовног општења не играју своју улогу преношења различитих вести и мишљења широј јавности.

Отуда не чуди што и једна од најистакнутијих телевизијских новинарки размишља о напуштању новинарства, што је друга срећна због преласка на радио (вођу не занима оно што није нарочито утицајно), и што трећа размишља о бављењу темама из културе. Према томе, јавност ускоро неће имати озбиљнију политичку емисију на националним телевизијама, тј. биће темељито идиотизована. Но, идиотизација неће ослабити ни снажна крчања црева ни честа национална понижења, ни упадљивост лажљивости, ни големи лоповлук политичара, а водиће рђавом политичком образовању и обавештености, те политичкој реакционарности, тј. неком виду шешељизације. Од Шешеља до Вучића, и назад.


Коментари46
f947b
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

the zadnji
Cela poenta i jeste sta odgovara centru kapitalisticke moci. Dok god igra u za taj interes Srbija ce ostati vodjina prcija da radi snjom sta hoce. Odatle i bliska saradnja sa Milom koji je covek od iskustva po pitanju te igranke. Svaka cast na textu! Respect!!!
Zoran Popovic
@Aleksandar Mihajlovic. Prosto ne mogu da poverujem da ste vi napisali i onaj prethodni komentar. A cestitam vam na vasem predlogu za resenje krize u Srbiji. Medjutim, treba pogledati Seseljev plan za ekonomsko ozdravljenje Srbije koje je vise puta ponovio na TV koje jos uvek ne kontrolise Vucic. Ponavljam "ekonomske teme" a ne i nacionalne, mada i u njima ima dosta istine. Pa eto botovima SNS-a da se zabavljaju i da pokusaju da pobiju Seseljeve planove. Naravano argumentima a ne kao u slucaju Olje na hajducki nacin.
Marko Novi Sad
Najbolji kolumnista i najpronicljiviji analitičar na ovom prostoru, zaista...
Aleksandar Mihailovic
@@"duhovne oci" mil debakrus; @ Aleksandar Mihailovic | 17/12/2014 16:26, očigledno ste pogođeni komentarima na kolumnu, kao da ste je sami pisali, ali, i to je Vaše pravo. Šta Vi nudite? Ja predlažem da se manemo ćorava posla sa EU jer u nju nikada nećemo ući jer nismo ni planirani, a da bi sve bilo ubedljivo smo zahvaljujući domaćim "trojancima" unazadjeni toliko da nismo ni za predvorje podruma EU. Drugo, da se okrenemo onima koji nas poštuju i koji žele sa nama ravnopravno da sarađuju a ne da nas eksploatišu, ucenjuju, ponižavaju i uslovljavaju. Vrhunac ucene će biti da priznamo KiM i okrenemo leđa Rusiji. Zbog čega? Zbog "časti" da u eventualnom ratnom sukobu sa Rusijom budemo žrtvovani i potureni da u ime Zapada i "gospodara prstenova" primimo prvi i najžešći udar, odnosno, da gubitkom prijateljstva i podrške od strane Rusije preko SB UN totalno razbiju Srbiju i najstariji narod u Evropi, preteču mnogih drugih. Zagovarače pljački i izvršioce kontrarevolucije udaljiti iz politike.
Pavle Jovičić
Mnogi se u komentarima pitaju šta je rešenje. Jednostavno rešenje koje će se primeniti i rešiti naše probleme ne postoji. Kuća se može srušiti ili izgoreti za čas, ali se ne može podići na brzinu. Stabilizacija države i društva je još napornija. Potrebne su godine-decenije vrednog rada, sticanja obrazovanja, formiranja institucija, borbe za slobodu medija, jačanja uništenih sindikata, razvoj tolerancije, borbe za slobodnu konkurenciju itd. da bi se osetilo poboljanje u našoj zemlji. Nažalost, mi taj boljitak nećemo dočekati, ali možda će naša deca uspeti. Nije baš optimistična prognoza, ali o svemu ovome trebalo je misliti 90-ih kad je "kuća izgorela". Sećam se da sam posle 5. oktobra pročitao u nekoliko novina da će za dostizanje BDP iz 90-te trebati 30 godina. Nisam hteo u to da verujem, bilo mi je suviše apokaliptično. Ipak, ispostavilo se kao tačno. Na kraju, želim da pohvalim rezon i smelost Bakića da napiše ovakav tekst. Šteta što češće Politika ne objavljuje njegove tekstove.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља