субота, 16.02.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 22:39

Тежина која се не мери теговима

Аутор: Зоран Радисављевићсреда, 17.12.2014. у 22:00

После вишегодишње паузе, ове године објављене су две нове књиге песама Злате Коцић (1950) „Бело пуле” (издавач Народна библиотека „Стефан Првовенчани” из Краљева) и „Биберче” („Трећи трг”, Београд). Ауторка десетак песничких књига, пише и поетску прозу, драмске поетске текстове, студије о домаћим и страним песницима. Преводи с руског и на руски. Превођена је на осам језика. Ове године објављене су јој и две књиге изабраних песама – „Пешак на пучини”, (Le piéton au large), на српском и француском, с којом је наступала у Сету и Паризу, и „Сиринова скала” (Скала Сирина), на српском и руском, у издању „Смедеревске песничке јесени”. Добитница је најугледнијих књижевних награда, споменимо „Змајеву” и „Жичку хрисовуљу”.

Књигом „Бело пуле”,детаљ са фреске „Улазак Христа у Јерусалим” стапате са својим песничким виђењима: магаренце, пуле, заједно с хором, хода преко мора. Зашто га називате Петровим морем? И куда иду?

Све је дошло из питања пред том фреском: ако је то бело магаренце било очевидац и распећа које ће уследити, како ли му је то морало пасти тешко; како чека други долазак, а како, и да ли, чекамо ми? Ко да стане на воду уз Петра и запева уз свете мелоде? Отуд хор на Петровом мору. А да ли у њему има места за нас, данашње, и умемо ли се поистоветити с пулетом, које кротко служи и човеку и Богу попут анђела, или још као Апулеј, из чијег ми је имена пуле и дошло – то тек треба испитати. Како, наиме, носити тежину живота, не губећи радост живљења. Хоризонт на пучини видим као добро место за радост прочишћења, за растерећење које подразумева лакоћу ношења терета, за могућни симбол преласка у нови свет.

Мотив за песму може бити и вага на Теразијама, која не мери тачно?

Није до ваге, него ми доживимо усхит и постанемо лакши. Нека је вага и другде, изместимо је на Теразије, ма и ради језичке игре удвајања, тако призовемо трећу тачку, небеску, сазвежђе Ваге – ако је то праобраз нашега трга, онда нас та нова димензија, као сфера идеја, веома обавезује. Поезија је на добитку таквим измештањима. Ако град постане долином плача, сетимо се Панонског мора, те и саме Теразије, или Цветни трг (т. ј. празник Цвети) „изместимо”, доживимо као саму пучину. Тако се отвара метафизички простор – неухватљива линија пучине као руб између два света. Тако смо, као Петар, чије име значи стена, стављени на пробу ходања по води, зависног од степена вере. Тежини земаљској, самој природи материјалној, дато је да досеже лакоћу бестелесног, телесном је задато да, мимо закона теже, превлада сопствену тежину. Саме речи одушевљење и отеловљење, везане за људско стварање, говоре о том вишем степену, где се тежина не мери теговима. Тежиште је пренето у сферу духа.

Из духовне сфере, враћате се у сурову стварност, у којој, без милости, секу огромне платане. Сматрате да је то био злочин према дрвећу?

Волим дрвеће, учим се од њега постојаности, дарежљивости, трпљењу. А та сеча... Ако је дрво некад било принуђено да послужи распећу, сад је и само распето. С њим је полегао и град. Људи су по киши обилазили здраве пањеве, песници оплакивали. Морала сам да превалим то море суза: у покушају да се, на самој пучини, посечени дрвореди обнове као дрво живота.

Шта симболизују две боје: плаво, боја пучине, која доминира, и наглашено бело: бело пуле, бело јагње, бели кажипрст анђела, бели пут, бела тачка пресека?

Чистоту, анђеоски принцип. Небо одражено у мору, море у небу, обоје у нашем оку. Нема краја продубљивању перспектива. Чистота одраза, бескрајна преламања светлости, стварају осећај да смо усред кристала. То зовем младим огледалом, симболом осмога дана. У чистом пред очима и у свести, откривамо сливеност појмова: свет, светлост, светост. Не знамо шта је иза руба: можда нешто као чисти свет иконе, или хор дугиних честица? „Бити ухо, бити чисти дух”, пева Цветајева.

У циклусу „Осми дан”, песму „То тамо” завршавате сликом хора сунчица. Да ли је то хор који се оглашава у књизи „Биберче”?

Да, покушај да се одавде дочара и оно тамошње. Тај жељени чисти свет,где се јавише не огледа само као ја, већ и као ми. Битно претапање, које није утапање, јер јасебе не губи, већ као да урања у сферу чистог духа. Дугу видим као симбол тога преласка, и ослушкујем је као хор честица у савршеном складу. Недокучиви прелазак: питање над питањима пред човеком суоченим са својом смртношћу. Одгонетамо спољни свет, унутарње просторе, себе и другога, релацију човек – Бог. Али храмљемо у главном – у науку о души. Песма покушава да улови отисак душе. Мелодов анђео чувар, зовем га Хармоном јер обитава, где би другде, у хармонији, то и чува: просторе душе.

У једној од песама кажете: „Добро је да хор отпева мук.” Да ли је дошло време да је боље ћутати у навали празноречивости?

Може и тако. Али контекст, очараност анђеоским појањем, пред којим поимамо да би први и последњи ступањ ка њему била рибља немост, упућује на друго: на распоне, пожељне у сваком напору да ишта досегнемо, дочарамо. Савршена слика је она која се излила из белине: прекрила ју је, али је самом собом исијава. Тако и звук, и песма. Доћи до самопотирања као до потпуне спремности за благодат пуноће, изрицање неизрецивог, свести себе на холограмску тачку из које се може обновити свет, јер сваки делић памти целину, бити трска која мисли, а кроз коју пева ветар.

Веома вам је важна мелодија, музикалност стиха. Да ли је то она божја мелодија, коју препознају само песници?

Не само они, али треба да су уједно и музичари, и сликари, па и архитекте. Мелодија некако сама долази, мука је не нарушити је! Укрштате перспективе, час телескопским, час микроскопским оком. Слажући целину, чудите се новим укрштајима, видите да је могућно и другачије структурирање, песма и циклус као да хоће да остану покретне, пливајуће саставнице. Литерарна творевина је линеарна, али наликује кружној кули од огледала, оних ваљкастих, Козирјова, у којима плове менталне поруке, било с које тачке простора и времена. Градите поему, у срећном случају добијете музичку, огледалску, ваљкасту кутијицу.


Коментари1
2e8b1
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

B. J.
Проф. Злата Коцић. Друга београдска, данас Филолошка, гимназија. Изузетна особа, квалитетан човек, блиставе интилигенције, сјајног духа и енергије, огромног образовања; истински експерт за руски језик. Чудесна песникиња. Права Српкиња; првокласни изданак предивне источне Србије, намерно запостављене и готово угашене. Част ми је што мије била професoр. Поздрав!

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб Правила о приватности

Developed by: NewTec Solutions & TNation

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља