понедељак, 18.06.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 19:39

Како да одбраним своју породицу?

Аутор: Мишa Ђурковићпетак, 19.12.2014. у 08:15

Oтац сам двоје деце. Волим их више него било ког или било шта на свету. Супруга и ја се трудимо да их подигнемо као здраве, васпитане и одговорне особе. То је ужасно тежак посао који тражи много енергије, одрицања, труда и нервирања. Али не постоји веће задовољство од њихове радости, малих успеха, и љубави коју заједно стварамо.

Да ли су речи и аргументи довољни да их васпитамо? Наравно да нису. Деца се не рађају као васпитани, рационални и одговорни људи који знају шта је њихов интерес. Цео процес васпитања се и заснива на томе да их свим доступним методама, од похвала, награда, до претњи казном и коначно казнама, уведемо у ред, дисциплинујемо, научимо да поштују правила, да усвоје норме понашања и да прихвате адекватан вредносни систем. Готово свако дете би нпр. желело да стално једе слаткише и игра игрице, док му је много мање пријатно да једе броколи и рибу, да иде на спортске активности или да учи. Наш задатак је да га научимо да ради и оно што му није пријатно.

Супруга и ја смо коначно, одговорни за понашање своје деце док не постану пунолетне особе. Ако их пустимо да раде шта желе, као што је било у случају оних дечака који су претукли Рашу Попова, могу да постану насилници, криминалци, да буду нездраве и неуравнотежене особе. Или да сутра заврше тако што попију двадесет ракија па седну у ауто да возе себе и своје пријатеље у реку.

Да ли у васпитању користимо и телесну казну? Наравно. Као што су је и према нама користили наши родитељи. Исто као и они и ми је користимо ретко, углавном шаком по гузи. Најважније нам је да то постоји у свести деце као последња инстанца, као могућност да ако претерају и не зауставе се на време, могу да добију по гузи. Ни супруга ни ја нисмо необразовани лудаци нити садисти. Једноставно видимо да у неким, срећом ретким, тренуцима једино физичка реакција може да заустави дете, да га „ресетује” и смири па да поново почнемо нормално да разговарамо. Свеукупно засад смо више него задовољни како се развијају.

Оно што нас плаши је окружење и друштво у које би требало да их пустимо и за које би требало да их припремимо. Изазови су много већи него у време кад смо ми били деца, а држава нам преко својих законских решења све више одузима право да их васпитавамо. Наши закони се систематски доносе против породице и јасна је тенденција да се деца извлаче из породичног окружења и да се окрећу против својих родитеља. Под маском наводно „либералног” законодавства код нас се имплементира законодавство које де факто отвара пут новом тоталитаризму, стварајући простор за нове Павлике Морозове, који ће сутра бити учени да им је обавеза да пријаве родитеља који их је нпр. лупио по гузи. Сваки тоталитаризам почива на атомизацији и разарању заједница од којих је породица фундаментална и најважнија. Класични либерализам је управо почивао на неповредивости и максималној заштити приватне, односно породичне сфере. Данас се она систематски уништава.

Идеја о ригидној забрани телесног кажњавања деце, која се најављује нацртом новог грађанског законика долази из исте кухиње из које је пре четири године дошао језиви нацрт Закона о правима детета. То су идеје које децу уче да имају само права, а не и дужности и које девојчици од петнаест година омогућавају да обави абортус и забрани доктору да о томе обавести родитеље.

Случај доктора Миливојевића који се с пуним правом јавно успротивио овом бруталном удару на основе породице, а тиме и саме идеје слободе у Србији, показује како се против сваког гласа разума у Србији данас одмах подигне војска добро организованих војника новог тоталитаризма која симулира некакву науку и некакву стручну јавност. Проблем је што ми остали, који смо огромна већина, ћутимо и немамо никог да нас организује и да у политичкој сфери представи наше интересе. И као отац, и као човек који се залаже за слободу против тоталитаризма, и као патриота, дужан сам да подигнем свој глас против ове пошасти која нам се спрема и која неће овде да стане. Ово је пут у ново варварство на чијем крају се између осталог налази и декриминализација инцеста, о чему се већ дебатује у Немачкој и Хрватској, на пример.

Желим да искористим овај текст да апелујем на политичаре, и на посланике Народне скупштине да воде рачуна о томе да је у питању и будућност њихове деце. Ако буду гласали за овакве наказне законе, и њима ће сутра одузимати децу. Уместо одговорних особа које ће бити способне да развијају и бране ову земљу, добићемо нове генерације размажених егоиста које не поштују никакве вредности и никакав ауторитет.

Коначно, ако се овакви закони буду доносили, и као отац и као јавни делатник одговорно изјављујем да их нећу поштовати. Ако сам као грађанин спреман да погинем бранећи ову земљу у рату, тако сам спреман и на све облике грађанске непослушности и борбе да бих заштитио своју децу и породицу и од унутрашњих предатора.

*Виши научни сарадник у Институту за европске студије


Коментари114
c6ea5
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Violeta Djokic
Gospodine Djurkovicu, zahvaljujem Vam, jer ste pisali u ime svih nas koji verujemo da ljubav znaci i odgovornost za one koje volimo, i da vaspitavanje nije samo povladjivanje i ispunjavanje zelja deteta i ignorisanje potrebe da se suoce sa neprijatnoscu, kako bi izrasli u ljude koji mogu da podnesu sebe, okruzenje i da se smeste u tom okruzenju. I da uzajamno postovanje podrazumeva relaciju koja se gradi sa decom kojoj roditelji moraju da budu roditelji. Kaznavanje ne znaci nepostovanje decijih prava, vec naprotiv - uci ih koja su njihova prava i obaveze, o pravima drugih, postavlja granice i sluzi usvajanju drustvenih pravila. Popularno zagovaranje prijateljstva sa sopstvenom decom nekako ignorise neizostavnost odnosa ravnopravnosti. Roditelji i deca, po prirodi stvari nisu ravnopravni, a prijateljstvo sa svojom decom se podrazumeva na planu ljubavi, poverenja, podrske i postojanosti odnosa. Neobuzdano dete je u opasnosti da izraste u neprilagodjenu, nesrecnu i frustriranu osobu.
Ducca Contaldo
Samo debilu nije jasno da se ovaj zakon donosi namerno, u clju odvracanja mladih ljudi od ideje da izrode decu i osnuju porodicu. Mozda i gresim, ali, ako je tako, dzaba su se mucili, nama je dosta i ova beda u kojoj zivimo.
Zoran Crnić
Odavno u mojim novinama "Politici" nisam pročitao pismeniji članak i svaka čast gosp.Đurkoviću.Nadam se da će makar jednom u našoj Srbiji(ja živim u Srpskoj),prevladati razum i da se nećemo povoditi za raznoraznim belosvetskim glupostima i praviti sami od sebe ono što nismo.Posle vaše ankete o istoj temi valjda je svakom jasno da niko našu decu,a ja već imam četvoro unuka ne može voleti više od roditelja.Još jednom skidam kapu autoru,jer je napisao sve ono što većina ljudi i misli,a i radi.
Jasmina Lukic Petkovic
Apsolutno se slazem sa Vama, kao i sa profesorom Milivojevicem.
Vujica Bojović
Мислим да сте у праву. Проблем је тежи: уопште узевши Србија је земља насиља.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља