четвртак, 21.11.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 23:00

Писао сам црне романе

Аутор: Неда Валчић Лазовићпетак, 19.12.2014. у 22:00
(Фото Википедија)

Његов живот дели се на период пре и после Гонкурове награде... Годинама је предавао француску и америчку књижевност, а готово кришом писао романе. У 55. години објављује свој први наслов „Брижљиво одрађен посао” који су најпре одбила 22 издавача, да би, кад се коначно појавио, добио награду за најбољи први роман у Француској. Пјер Леметр (Париз, 1951), релативно непознат широј публици – али добро знан љубитељима крими жанра – вртоглаво је улетео у француску књижевну орбиту прошле године, када је за роман „Довиђења, тамо горе” добио Гонкурову награду. Тај роман, за кратко време преведен на преко 30 језика – а недавно, у преводу Оље Петронић, у издању „Чаробне књиге“ и код нас – књижевно је огледало тамне стране Првог светског рата... „Први светски рат је прелазак из старог у нови свет”, каже Леметр док пијемо еспресо „а ла Пјер” у његовој радној соби на 13. спрату једног тамног небодера у модерном предграђу Париза Курбвоа. „Био је то последњи традиционалан рат – војници су се борили и хладним оружјем, али и модеран рат – први пут је употребљено оружје за масовно уништење. Невероватно, али та сулуда људска кланица представља основ данашње Европе”, додаје писац.

У историјским списима,Француска у Великом рату представљена је као херојска земља. Ипак, ваш поглед је другачији...

Херојска Француска нестала је из наше историографије пре двадесетак година. Наши историчари су, као и многи европски, историју Првог светског рата осавременили: више не обрађују састав штабова и велике битке, већ свакодневан живот људи које је захватио ратни вихор.

У роману „Довиђења, тамо горе“ сликате како историја разара приватни живот ибудућност.

Да. Број настрадалих у Првом светском рату је застрашујући... Било је укупно преко десет милиона мртвих, али ако узмемо у обзирсве жртве у свим земљама – мислећи при томе и на инвалиде, удовице, сирочад – тада број људи погођенихратом достиже четрдесет милиона. Велики рат је, у великој мери, пореметио животе три генерације.

У роману приказујете Францускукоја велича своје мртве,али с преживелима не зна шта ће.Да ли је тоисторијска чињеница?

Да, Француска није знала шта ће с преживелима. Али, не схватите ову реченицу погрешно – свакако да је желела да се за њих побрине, али није знала како.

Какво је било стање у Француској 1918?

Француска је све подредила рату – своје људе, енергију и привреду... Доживела је привредни крах и предстојао јој је дуг опоравак. На све то, требало је пет милиона војника вратити кући, а то је огроман посао. Француска је тај задатак обављала годину дана. Војници који су ратовали педесет месеци ни после рата нису могли да скину униформе; месецима су бесциљно лутали по празним касарнама јер држава није знала како да их врати кућама.

Пишете да рат отвара великепогодности за трговину.То је цинична, али истинита реченица.Каква се то трговина служиламртвима?

Рат се завршио 1918. Тада је, у Француској, биломилион војника под земљом. За време рата сахрањени су на импровизованим гробљима – умотавали би их у шињеле и закопавали. Француска није имала новца за надгробне плоче па су папир с подацима о покојнику убацивали у боцу и тако обележавали места где су сахранили војнике. То су била привремена решења.

Одлучили су да 1918. погинуле преместе на велика војна гробља: ископавали су лешеве у фази распадања а затим их полагали у праве ковчеге. Превозили су их камионима до великих гробаља и тамо их поново сахрањивали. Влада није имала техничких могућности да обави тај посао, већ га је поверила приватним компанијама које су оствариле велики профит на том морбидном тржишту. Варали су на свему: одређивали позамашне суме за ковчеге и гробарске услуге и зарађивали на преварама! И данас, сто година касније, то сазнање нам стеже срце. Ти војници су своје животе жртвовали за Француску, а после тога бездушни трговци су њихове лешеве користили да остваре велике зараде.

Два главна јунака, Албер и Едуар, враћају се с фронта. Али, у послератном француском друштву за њих нема места – препуштени су себи самима и животу на маргини. Тада почињу да смишљају превару...

Француску је 1918. обузела „комеморативна грозница” – за само неколико месеци подигнуто је 30.000 споменика. Како општине нису имале новца да споменике наруче од уметника, тражиле су индустријске споменике.

Оснивала су се приватна предузећа која су правила каталоге и продавала их поштом. Тако и јунаци мог романа смишљају превару: израђују каталог надгробних споменика и траже да им општине плате унапред. Узимају паре, а споменике не испоручују, већ нестају с новцем.

Познати сте као писац детективских романа. Да ли, на неки начин, правила крими романа примењујете и у овом историјско-пикарском делу?

Детективски роман је посебан књижевни жанр који има специфичну синтаксу, логику и правила. Међу свим тим правилима, једно је кључно: поистовећивање читаоца с ликом. Да би роман функционисао, читалац једном од ликова треба да уђе под кожу. Замислио сам читаоца који се поистовећује с ликом и верује му. Читаоца прво наводим да поверује одређеном јунаку, а затим му доказујем да он то поверење није заслужио. Индиректно га питам: Ко је особа коју си у првој трећини књиге волео, а у другој мрзео? Шта ћеш открити у последњем одељку?

Чини ми се да роман„Довиђења, тамо горе”садржи многе елементедетективског романа:преокрете, изненађења, лажне трагове, а често се поигравате и питањем идентитета. Као и у вашим крими романима,и у овом делу ваши јунаци мењају име, лица, документа.Чини се да вам је питањеидентитета веома важно?

Тачно је, али не бих умео да објасним зашто. Француска може да се похвали писцем Патриком Модијаноом који већ 30 година обрађује питање идентитета. Ипак, чини ми се да „врти” једну те исту мисао. Тако и ја писањем сваког новог романа покушавам да схватим зашто ме та тема обузима. Кроз писање, трагам за собом. Сваким новим делом настојим да откријем зашто ми то питање не даје мира.

Ваша слика света имеђуљудских односами је, ако не црна, онда прилично сива...

Писао сам црне романе јер одговарају мом стању духа – моја визија света је мрачна. Писањем сваке нове књиге настојим да схватим сопствено виђење света и одговорим на питање: зашто ме та мрачна и цинична визија не напушта? Моји романи су у исти мах раздрагани и тамни. Не знам одакле потиче та чудна мешавина. Трудим се да ту мистерију докучим кроз писање.


Коментари3
a017d
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Sima Ćosin
"Veliki rat je, u velikoj meri, poremetio živote tri generacije." Kaže gospodin Pjer Lemetr, i to je sigurno tako, ali ne samo Veliki rat. "Rat ubija i posle rata", rekao sam ja u svom romanu "Slepački sokak". I uvek je to tako. Preživeli učesnici rata se vraćaju sa traumama, a za invalide, udovice i siročad rat se nastavlja. I ne samo za njih. Svaki poginuli u ratu je imao i roditelje, braću, sestre... i svaka pogibija treba da se množi sa daleko većom cifrom. Tako je bilo od kad je ratova i uvek će biti, bez obzira na kom kontinentu se vode i šta im je cilj, odnosno opravdanje. A opravdanja su uvek loša - neubedljiva.
Katarina T
"I danas, sto godina kasnije, to saznanje nam steže srce"
roman vesic
Sve je ovo zanimljivo i potresno, ali ne mogu da verujem da autor ne zna ko su bili profiteri u periodu koji opisuje. Ko je baratao sa lesevima i ostvarivao velike zarade? Sigurno ne siromasni Francuzi.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља