понедељак, 30.11.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
субота, 20.12.2014. у 16:59 Зоран Миливојевић

Последице телесног кажњавања

Недавно се психолог професор Драган Попадић у изјави за „Политику”, позвао на једно истраживање из 2002. о ефектима физичког кажњавања деце које је показало „да је од једанаест ефеката телесне казне само један био ’позитиван’, а то је – повиновање детета одраслој особи”. Но, да ли је то баш тако?

Споменута студија је преглед осамдесет и осам раније објављених основних истраживања о физичком кажњавању, које је објавила др Елизабет Гершоф. Оно што нам професор Попадић није рекао јесте да је та студија нашироко критикована као методолошки спорна у толикој мери да се закључци не могу узети здраво за готово и као такви представити јавности. Главна замерка студији је да у две трећине основних истраживања, којима се бавила, није прављена разлика између разумне телесне казне и претераног, неразумног физичког злостављања. Гершофова је и кажњавање и злостављање ставила у категорију „физичко кажњавање”.

Последица таквог приступа је да резултати овог истраживања говоре о последицама физичког злостављања деце, а не о последицама телесног кажњавања. Студија Гершофове ништа нам ново није рекла: и раније смо знали да ни физичко ни психичко злостављање деце није добро, јер оставља негативне последице по децу.

Једна ранија метааналитичка студија из 2000. године рађена на тридесет и осам основних истраживања, а коју је водио психолог др Роберт Ларзелер, јесте правила разлику између разумног телесног кажњавања и физичког злостављања, тако да није узела у обзир она основна истраживања која су се бавила последицама физичког злостављања. Закључак је био да нема доказа да разумно телесно кажњавање оставља негативне последице на децу.

У ствари, од шест истраживања која су у периоду 1996. до 2005. истраживала телесно кажњавање у Америци, једино је споменуто истраживање Гершофове имало закључке који су ишли у прилог онима који би да родитељима законски одузму право да телесно казне властито дете.

Истраживање које се у овој области сматра методолошки најисправнијим спровела је развојни психолог др Дајен Баумринд, која је иначе веома позната по томе што је дефинисала васпитне стилове (ауторитаран, пермисиван и ауторитативан). Пратећи током дванаест година развој деце од предшколског узраста до младалаштва, у више од сто породица, она није нашла доказе да „благо и умерено телесно кажњавање” оставља било какве негативне последице на децу. Она се залаже за васпитни стил који подразумева давање љубави, али и дисциплиновање детета, што може повремено укључити и разумно телесно кажњавање.

Томе треба придодати и читав низ истраживања која показују да дете не реагује на телесну казну као такву, него на значење које јој приписује. Тамо где се на телесну казну гледа као на одбацивање и негацију љубави, она може имати негативне последице, а тамо где се она сматра нормалним делом васпитања, као што је то случај у нашој култури, тамо нема негативних последица.

Једини развојни психолог који се овим стварима бавио код нас је проф. др Јован Мирић, који је у свом раду из 2011. године закључио: „Када останемо на терену емпиријских налаза психолошких истраживања, немамо никакав чињенички заснован доказ против сваког коришћења телесне казне у васпитању деце.” (Надам се да он због овога рада неће имати проблема са својим колегама.)

Код нас је мало познато да ни у једној савезној држави у САД родитељима није одузето право да телесно кажњавају децу, иако су деца, као и код нас, законом заштићена од злостављања. Ове године је Америчка педијатријска академија потврдила своје препоруке из 1998. године о васпитању деце. Сматрам да је корисно да цитирам део о телесном кажњавању који одражава и мој став: „Иако телесно кажњавање тренутно смањује или зауставља нежељено понашање, његова делотворност опада даљим коришћењем. Једини начин да се одржи његов почетни учинак је да се поступно појачава, тако да се може претворити у физичко злостављање. Зато, у најбољем случају, телесно кажњавање јесте делотворно једино када се користи повремено у одабраним ситуацијама.”

Можда би професор Попадић, као стручњак за социјалну психологију, могао да истражи феномен масовне хистерије, јер су недавни догађаји показали да ни психолози нису имуни на њу.

Желим да подсетим јавност да као што сваки пољубац у дететову гузу није педофилија, тако ни сваки ударац по гузи није злостављање.

Др мед. психотерапеут

Коментари32
864de
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Aleksa I.
Децу нисмо никада физички кажњавали. Не зато што је забрањено законом, него зато што није лепо и није поштено. Родитељ је и интелектуално и физички и материјално, и на сваки други начин надређен детету. И није поштено да га још и туче. Деца су била санкционисана на одговарајући начин, и никада није било неких великих проблема. Увек смо о санкцијама и разлозима за исте разговарали, и увек им је било јасно зашто им је ускраћено гледање телевизора или одлазак у парк. Да, то су отприлике биле санкције док су били мали. Сад кад су већи, санкција је одузимање мобилног телефона или ускраћивање лозинке за интернет. И верујте да функционише! Кад се родитељ детету наметне као ауторитет, и кад је истрајан у својим ставовима, деца веома рано схвате да им је боље да сарађују. Никад нисмо имали сцене при одласку у куповину, на пример, а никад нису добили све што су пожелели. Батине нису одговор. Батине су немоћ родитеља (који су физички надмоћни). Батине треба забранити, јер није из раја изашла.
marko markovic
@sale marino I tako se vi znaci fino izrazgovarate sa 3 godisnjim djetetom.. I nakom 35 iste konverazcije da nestavlja prsti u uticnicu odete i kupite zastitu za uticnicu. Pa sacekate da dijete napuni jedno 15 godina i onda mu fino objasnite zasto ste stavljali zastitu.:)))) Posto su sva djeca fina i cim se rode odmah razumije kad im se fino kaze... Pozdrav
Novosađanin NS
I telesno kažnjavanje odraslih je zabranjeno. Dozvoljeno je samo poslati ih u zatvor. Hajde onda da i decu šaljemo u zatvor umesto da ih telesno kažnjavamo. Time bi izjednačili decu i odrasle u pravima.
dragan lučić
vaspitni EU šamar@ "Pedagogija patrijarhalnog tipa kakvu propagira Zoran Milivojevic je rasprostranjena na Balkanu, Africi, Aziji...Kada bi se Srbija i zvanicno prihvatila ovakve pedagogije - NE BI mogla da udje u EU!!!" Fizicko kaznjavanje dece nije zabranjeno u Britaniji, Francuskoj, Italiji, Svajcarskoj, Belgiji, Ceskoj, Slovackoj, Sloveniji... Trebalo bi da obavestite evropsku komisiju kako bi pokrenula proces iskljucenja ovih nepodobnih clanica. Osim Svajcarske.
dragan lučić
Prosecan Srbin ima 42 godine, a slicno je i u Evropi. Prosecan Turcin ima 28 godina. Pa nek se Evropa samozadovoljava sa svojim zakonima. Toliko su dobri da nece jos dugo.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља