уторак, 11.08.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
субота, 20.12.2014. у 17:04 Радоман Јовић

Два стратешка циља: јака економија и уређена држава

Анализирајући збивања у Србији и око ње тешко да би се непристрасан посматрач могао определити шта је исправније рећи: Србија се свакоме нуди, а мало је ко хоће или, пак, многи би хтели Србију, а она неће никога. Из тако недефинисане позиције на међународном плану и непостојања стратегије на унутрашњем плану, Србија се налази ту где је и таква каква је.

Од тзв. демократских промена, Србија није успела да консензуално формулише национални и државни програм. Hије ни изнедрила државника с харизмом и ауторитетом који би био у стању да окупи све иоле значајније субјекте друштва на том најважнијем задатку нације. Да коначно постане место на којем би млади остајали да раде и достојно живе од свог рада, а не да чим дипломирају „запале у бели свет”.

Можемо се око свега свађати и надмудривати, али око два најважнија национална и државна циља никако не би смели. То су: Србија економски развијена земља, и Србија уређена држава са независним институцијама. Лако рећи, помислиће многи, а тешко постићи. Ако се хоће није неоствариво. „Онај ко сме тај и може.” За оба циља потребни су: политичка воља, слога, знање и ресурси. Рекао бих да нам прва два фактора мањкају, а друга два недовољно и неадекватно користимо.

Формулисање националних и државних приоритета није посао само владе и најјаче странке, а поготово не појединца ма шта он мислио о себи, већ целог друштва. Битну улогу, као почетни корак, морали би да имају Академија наука, научни институти, људи од струке и знања, као и позитивна страна искуства. Нацрт таквог научно-искуственог програма ишао би на добро осмишљену јавну дискусију, а тек затим могао би да постане предлог владе за парламентарно усаглашавање.

Ако би српско друштво успело да се уједини око та два најважнија циља, да их јасно формулише, дефинише дугорочну стратегију за њихову реализацију и на прагматичан начин их презентује ужем и ширем међународном окружењу, ослободило би се данашњих фрустрација, апатије, бесперспективности. Добило би вољу и било спремно да „јуриша на небо” да их реализује. Без обзира која политичка партија долазила на власт, имала би неупитну подршку целог друштва, наравно под условом да на микроплану спроводи консензуално договорено. Јапан је то урадио и од разрушене земље постао до недавно друга најразвијенија економија света. Србија није Јапан нити су Срби Јапанци, али би нам њихова искуства и те како користила.

Србија има природне ресурсе и људске потенцијале, ако их паметно искористи може да реализује оба стратешка циља. Оставимо се транзиције и неолибералних реформи које нам намеће инострани фактор себе ради. Формулишимо конкретне програме, ослањајући се првенствено на сопствене потенцијале и компаративне предности које имамо. Ако то урадимо неће нам алаве стране банке и трговински ланци износити милијарде евра сваке године из земље. Тако одливени нето капитал, уз слаб прилив страних инвестиција, држава настоји да надомести бесомучним задуживањем, што земљу уводи у неоколонијални статус и на ивицу банкрота. Коју су то земљу из економских проблема извукли ММФ и СБ својим „аранжманима из предострожности”, „структурним реформама” и „фискалним консолидацијама”? Превелико ослањање на страни капитал озбиљно угрожава безбедност земље. Мало више економског патриотизма не би нам шкодило.

Нешто због својих слабости и незнања, понајвише због подлегања страним утицајима, све постоктобарске владе су се исцрпљивале око два проблема: учлањење у ЕУ и решавање проблема КиМ. Досадашња решења оба проблема нису у интересу Србије. Све док Србија не уреди разваљену државу и економски не ојача, инострани фактор ће бити одлучујући и наметаће нам своја решења. Због тога, иако су значајни, оба проблема, и ЕУ и КиМ, требало би ставити на споредни колосек и решавати их споровозно.

Ако будемо своји на своме, ако се договоримо око наведена два стратешки најзначајнија национална циља, из чега ће произаћи и приоритети спољне политике и задаци дипломатије, неће се постављати питање с почетка текста: ко нас хоће, а ко неће, кога ми хоћемо, а кога нећемо. Хоћемо равноправну сарадњу са свима у свету, на бази обостраног уважавања, без условљавања и уцена, а инострани пријатељи ће се сами „легитимисати”. Лако постићи? Није, али понављам: „Ко сме тај и може.”

Амбасадор у пензији

Коментари6
999ae
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Младен Михајловић
Г-дине Милетићу, то што сте навели је секундарно, нико не спори да то не ваља, можда само безусловни пут у ЕУ, примарно је то што ми немамо стратегију развоја! Да ли ће то бити пољопривреда, туризам, индустрија, или нешто сасвим пето, ту да са направи план и развој и да то развијамо, било шта да буде. Тада би знали шта нам је циљ. Ја још увек нисам чуо од ових, којима баш и не верујем, шта нам је циљ. Данас ово сутра оно. Јуче смо се удварали Русима, данас Кинезима, сутра... Овако живот(ињ)аримо и лутамо од данас до сутра а не знамо шта ће бити ни прекосутра. Несрећа је сви који нешто вреде су негативном селекцијом скрајнути и тешко да би један "месија" нешто учинио. Вучић нешто покушава, али нити зна како, нити може са оним полтронима које је поставио око себе.
sergije miletic
Gospodine ambasadore,kad bi srbi prihvatili ove vase predloge,jos hiljadu godina ne bi izasli iz blata.Narocito onaj sa SANU.Njihov Memorandum iz 90-tih,bio je ratni program Miloseviceve vlasti i objava rata Jugo-republikama. Srbiju,na osnovu rezultata koje je pokazala do sada,MOZE DA SPASE SAMO EVROPA I NIKO DRUGI.I sto je paradoksalno,samo u Evropi,niko nece pitati za ratnu proslost srpskih politicara. Evropa nije, ono sto tvrdi ruska peta kolona u Srbiji,pred raspadom,vec Unija koja pruza vrlo snaznu finansijsku pomoc svima koji hoce da transformisu svoje privrede i administracije za dobrobit gradjana. Evropa znaci VLADAVINU PRAVA,(a ne vladavinu vecine,)ZDRAVU I STABILNAUEKONOMIJU,(a ne mucke sa drzavnim novcem,)POSTOVANJE PRAVA MANJINA,(a ne diskriminacija slabijih i drugacijih,)SLOBODA MEDIJA I SLOBODA IZRAZAVANJA,(a ne tabloizacija ili ucutkivanje neposlusnih.)
Миле Пироћанац
Перо беспослени, ја овако из жабље а можда из крокодилске перспективе видим једног младог човека који има снаге и знања за такав подухват, Младог али чврстог и безкомпромисног карактера човека, како рече лидера, који све то може остварити. Нажалост њега смо почели уздуж и попреко да псујемо како је он само за себе и свој џеп и да га није брига за Србију иако је много тога већ за исту учинио. Не припадам ниједној партији али слободно могу рећи да је тај чврсти, упорни и безкомпромисни, лидер ВУК ЈЕРЕМИЋ. Многи ће рећи УХ, АХ, али чињенице су те које гласно и јасно говоре у његов прилог. Само нам сада треба мало слоге и добре воље. Надам се да ћемо, какви смо, некако опстати
M. Pov. citaoc
Ima nade ako ima vise ljudi koji ovako misle i znaju da analiziraju aktuelno stanje!
Pera besposleni
Posle ovako jasne i koncizne analizu problema u kojima se kao društvo i država nalazimo pomalo mi se vraća nada da nije sve izgubljeno. Autor teksta ukazao je čitaocima da u Srbiji još uvek postoji zdrav pogled na probleme koji prete da nas obrišu sa političke pa čak i etničke mape sveta. Kako kaže narodna poslovica:"Na ljutu ranu ljutu travu!" tako i mi moramo da primenimo radikalan zaokret ka sebi i sopstvenim snagama. Cena bi u početku verovatno bila još veća oskudica, ali budućnost bi postala daleko izvesnija nego što je sad. Zar nije na sličan način vojvoda Mišić rešio ishod Kolubarske bitke ? Drugo pitanje je koja je to politička opcija koja može da inspiriše sve društvene snage na preporod ? Ko je lider koji ima snage i autoriteta da nas sve povede sa ruba provalije ka boljoj budućnosti ? Na žalost ja ih, iz žablje perspektive, ne vidim.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља