недеља, 20.10.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 12:12

Смрт нашег комшије Гамбијца

Аутор: Александар Бојовићсреда, 24.12.2014. у 08:15
Гамбијац Муса Бери (Моса) Фото приватна архива

Мртав мушкарац пронађен је у напуштеном објекту старе срушене бетоњерке поред марине „Дорћол” на Дунавском кеју. Особа која га је нашла позвала је полицију. Тело је превезено на Институт за судску медицину.

Ову кратку вест пренели су београдски медији 10. децембра и ту се прича о преминулом човеку завршила. Полиција је медијима послала штуро саопштење од две реченице тек да попуне ступце црне хронике.

У јулу ове године, појавио се код марине „Дорћол” на Дунавском кеју, двадесетосмогодишњи црни младић са кратким кикицама. Дорћолцима је рекао да се зове Муса Бери.

На пут је кренуо бродом из атлантске луке у својој домовини Гамбији, најмањој континенталној земљи Африке, чија се привреда заснива на извозу кикирикија. Допловио је до Солуна, па копном стигао на север Македоније, до села Лојане. У овом сеоцету близу границе, стотине миграната из Африке чека повољну прилику да илегално пређу у Србију и даље да продуже ка жељеним земљама Европске уније. И Гамбијац је тако стигао у Београд који му је био успутна станица. Али задржао се.

Тражећи уточиште и заклон, нашао је бетонски бункер остатак грађевине срушене седамдесетих година прошлог века, поред марине „Дорћол” где је 2000. године сниман филм „Небеска удица”. Рупу у бетону, зараслу у шибље и пуну пацова, око које су се мотали пси луталице, претворио је у свој београдски дом. Раскрчио је околину, утабао пут до „бункера”, отворе на зидовима покрио керамичким плочицама, а за псе луталице направио импровизоване кућице.

Почео је да се упознаје с Дорћолцима, који су му дали надимак Моса. Испричао им је да је у Гамбији био молер и механичар. У Београду је преживљавао продајући прикупљене секундарне сировине, а за надницу је обављао и физичке послове у крају. Спомињао је да има девојку у Србији. Редовно је куповао у продавници на Дунавском кеју. Касирка га памти као финог момка који је знао и понеку српску реч. Сваког дана је долазио у маркет и пазарио хлеб, марамице и „камел” цигарете. У крају, међу густим шибљем, направио је импровизовано купатило. Стојећи на дрвеној палети, купао се водом из Дунава коју је грејао на две цигле. На том месту остале су његове црне „пума” патике.

Заједничка љубав према псима повезала га је са Дорћолком С. Р.

– Када је дошао у наш крај, пси луталице су се смирили. Направио је азил за девет паса. Откад је преминуо спавају у његовом склоништу на душеку – каже она.

Тврдио је да има пасош, али да је код његовог друга у Борчи.

– Деловао је поштено. Из неког разлога није желео да иде у колективни смештај. Нудили смо му помоћ. Узео је сву гардеробу коју смо му пријатељице и ја поклониле. Купили смо му и мобилни телефон и уплаћивали кредит. Увек је био чист и насмејан – додаје С. Р.

Причао је да има пријатеља из Судана у Немачкој код кога је желео да оде да ради.

– Последњи пут сам га видела 7. децембра око 15 сати. Неколико дана пред смрт жалио се како је нека наркоманка упала у његов заклон и украла му јакну. Имао је проблема и са бескућницима – каже она.

Вест о изненадној смрти младог Гамбијца узнемирила је Дорћолце. О томе шта је узрок још нагађају.

– Смрт тог младог човека потресла је многе из краја који су га познавали. Виђали смо га свакодневно. Не могу да тврдим како је умро. Када је полиција обављала увиђај, понудила сам им помоћ рекавши да сам га познавала, на шта су ми они кратко одговорили: „Ако нам нешто буде требало, позваћемо вас.” У крају се прича да га је пронашла нека девојка која је и позвала полицију – каже С. Р.

И заиста, мртвог Гамбијца нашла је тридесетогодишња М. А. Она је била с њим у краткој емотивној вези.

– Упознали смо се на свирци четвртог октобра у Културном центру „Град”. То вече је била свирка бенда из Канаде који у саставу има неколико Афроамериканаца. Отишла сам са другарицом. И он је био тамо, упознала сам га на крају вечери. Представио се као – Пабло. Тражио ми је број телефона. Написала сам му крејоном на папиру. Од тада смо се виђали. Договорили смо се да се видимо и осмог децембра. Цео дан сам га звала, није био доступан. Било ми је чудно, али најцрње мисли сам потискивала. И сутрадан је број био недоступан. Два дана касније отишла сам до места где је живео. Улаз у бункер био је затворен изнутра. Померила сам неке плоче са најлоном и нашла Мусу како лежи на стомаку. Ноге су му биле на душеку. Мислила сам да спава. Звала сам га. Убрзо сам схватила да не даје знаке живота. Истрчала сам. Нисам смела да га додирнем. Тада сам позвала полицију. Било је тачно 15.14 сати – прича нам М. А.

Сачекала је полицију и одвела до места где је лежао мртав Гамбијац. Прва претпоставка им је била да је наркоман.

– Доживела сам осуде од полицајаца. „Шта ти је ово требало, поред толико наших момака да се забављаш с овим наркоманом...”, говорили су. Када су видели да је црнац лекари су посумњали на еболу. Постидела сам се од њихових изјава. Испитивали су ме. Рекла сам им све што сам знала – додаје М. А. напомињући да никада није упознала позитивнију особу.

Гамбијац је крио од друштва да је емигрант из страха да га не би одбацили или пријавили. Ретко ко је знао где и у каквим условима живи. На српском је знао да каже мало речи, живели, волим те, немам карту, здраво...

– Патолог ми је казао да Муса није имао оштећене органе и отписује неку болест, нису нађени убоди игала нити трагови наркотика и таблета. Напоменула сам патологу да је у просторији где сам га нашла стајала посуда у којој је палио ватру. Анализу на угљен-моноксид нису радили, а он брзо „одлази” из организма и питање је да лисада могу да га пронађу?Уколико токсиколошки налаз буде чист званично ће узрок смрти бити непознат – преноси нам све што је чула М. А.

Она покушава али још не успева да успостави везу са породицом Гамбијца. Нашла је његовог брата Абдоулрахмана Барија не „Фејсбуку”. Послала му је поруку, али не добија одговор.

– После разговора у полицији стекла сам утисак да их је баш брига за случај. Не верујем да су истраживали ни како ни одакле је дошао. Рекли су ми да је објекат у ком је живео запечаћен, а није. Осећам се као да ја водим истрагу – закључује М. А.

На истом месту, само десетак метара од „дома” Гамбијца, пре две године десила се трагедија. У мрачном тунелу, остацима старе разрушене бетоњерке поред марине Дорћол, нађено је тело непознатог мушкарца. Починио је, речено је тада, самоубиство вешањем. Везао је конопац са омчом за огољену арматуру на плафону и обесио се. Био је пореклом из Египта. Полиција је медијима послала штуро саопштење у две реченице. Кратку вест пренели су београдски медији попунивши ступце црне хронике, крајем октобра 2012. године. Међу Дорћолцима је до данас остала сумња јер, сећају се, несрећни Египћанин није изгледао нити се понашао као човек који би дигао руку на себе.

----------------------------------

Тело није идентификовано

Обдукција је завршена, каже саговорник близак истрази, и на телу Гамбијца нису нађене насилне повреде. Чека се токсиколошки налаз који ће бити завршен за месец дана. Тело није идентификовано, јер то мора да потврди родбина. Ако идентификација преко рођака не успе, полиција ће у сарадњи са Интерполом и амбасадом Гамбије утврдити идентитет преко отиска прстију, незванично сазнајемо.

----------------------------------

Африканац у Београду

Некада су млади из афричких земаља походили Југославију. Долазили су преко размене студената на Београдски универзитет. Улице града и студентски домови врвели су од младих Африканаца. Домаћи факултети били су интересантни студентима из несврстаних земаља, из Африке, Азије и са Средњег истока. Док су се они усавршавали на нашем универзитету, радници из Југославије су дизали блокове зграда по Африци. Београд је као престоница привлачио странце, а неки од њих су одлучили да у њему проведу живот.

Гамбијац који је живео неколико месеци у Дунавској улици оставио је добар утисак на Дорћолце. Сматрали су га комшијом.


Коментари41
7f8b7
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

dr Slobodan Devic
@ Jelica Milojković | 29/12/2014 21:19 E pa gospodjo Milojkovic, alal vam cufte!!!
Jelica Milojković
Poštovani g-dine(g-đo) M.T,ne znam zbog čega Vas je, pored toliko sličnih komentara, iziritirao baš moj. I iz kojih motiva ste uzeli sebi za pravo da se pitate da li sam ikad učinila nešto da pomognem ljudima oko sebe, a ne da samo komentarišem. S obzirom da sam se potpisala punim imenom I prezimenom, a Vi samo inicijalima, mogu samo da pretpostavim koje su Vam namere. Evo za Vas I auditorijum POLITIKE informacije. Iskreno, komentare retko pišem,ali ovaj tekst me je ganuo do suza. A što se tiče moje humanosti,samo ukratko: godinama sam prihvatilištu dece u Zvečanskoj usmeravala svoje celokupne honorare od stručnih tekstova; Crvenom krstu dostavljala svoju i dečiju odeću, obuću (skoro novu) za postradale u zemljotresima, poplavama, siromašnim porodicama; zbrinjavala napuštene životinje,podizala povređene I onesvešćene ljude sa kolovoza I trotoara, tri puta pronalazila velike svote novca na ulici I odnosila u Policiju I vraćala vlasnicima od kojih nisam čula ni HVALA.
dr Slobodan Devic
@ e moj ... | 26/12/2014 11:44 Interesantna opaska koja je kontradiktorna sama sebi. Ako se zalazete za pravo nekoga na misljenje, onda valjda i drugi imaju to pravo? Ja doticnoga nisam napadao; ja sam samo izneo svoje glediste na odnose medju ljudima. I ne mislim ja da sam najpametniji, to ste rekli Vi, a ne ja; ali imam valjda i ja pravo na moje misljenje, ako Vi imate na vase kao i doticni gospodin/gospodja. A to sto ga nazivam "pobratimom" je cisto kolokvijalni jezik, posledica da mnogi ovuda ne zele da im se zna ime. A to je opet njihovo pravo, koje ja ne osporavam. Pa mi onda valjda ni Vi necete osporiti pravo da se kolokvijalno izrazim kako smatram da je pristojno. A doticni, ako mu to smeta, neka se pozali, i ja cu se drage volje izviniti. Lepo je kriti se iza demokratske demagogije zarad nametanja vlastitih stavova.
Б. М.
Људи са ових простора су велики ЛИЦЕМЕРИ (част изузецима). НОРМАЛНО је да људи зазиру од странаца поготову ако су друге боје коже. Није то због тога што их мрзе него што их се плаше. Јапанци чак имају посебан назив са странце. Међутим, код наших људи ситуација је сасвим обрнута - што је већи чудак, то има више симпатија за њега. О женама и да не говорим. Истовремено, нешто што је у западним земљама незамисливо - овде је свакодневна појава као на пр. да се два брата обрачунавају секирама око пола метра међе, да се фамилија буквално покоље око наследства, да деца истерују родитеље на улицу како би им узели стан, итд итд. Мало је познато да је за време немачке окупације у Београду а и остатку Србије евидентиран ОГРОМАН БРОЈ ПРИЈАВА грађана у којима су се комшије међусобно цинкарили и оцрњивали. Али зато када се појави неко са ,,друге планете,, онда сви међусобни обрачуни падају у воду - до следеће прилике.
M T
Gđo. Milojković, strašno je da BILO KO tako završi, bez obzira na to kakva mu je boja kože, nacionalnost, starosna dob, pol, afiniteti prema životinjama, higijenske navike ili odsustvo istih, itd. ! Ili Vi žalite samo te koje ste opisali. I jedno pitanje za Vas, pošto se zgrožavate, šta ste uradili da pomognete ljudima oko sebe, ikad ? U pomoć ne ubrajam „zgražavanje“, pisanje komentara, čitanje tekstova po novinama i slično. Muka mi je od ljudi koji samo pričaju i glume humanost a nikad dinara nisu poklonili nekome za lečenje ili u Crveni krst, niti su ikad otišli da dobrovoljno daju krv.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља