уторак, 11.08.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
среда, 24.12.2014. у 08:15 Драгана Бољевић

Држава не сме да преузима улогу родитеља

Поводом расправе која се интензивно води у јавности око питања телесног кажњавања деце од стране родитеља, желим да укажем на неколико чињеница које се тичу правних питања у вези са регулисањем веома важног и изузетно деликатног односа родитеља и деце.

Пре свега, учесници у расправи требало би да знају да је правни систем Србије, у погледу положаја и заштите деце, доношењем Породичног закона 2005. године, у потпуности усклађен са Конвенцијом УН о правима детета и другим ратификованим међународним документима који се баве тим питањем.

Стога, не улазећи у питање „пожељности” измене закона, било каква измена или допуна која се објашњава неопходношћу усаглашавања нашег унутрашњег права са ратификованим међународним документима, није потребна.

Стручњаци из других области су дали или ће дати свој допринос расправи, а ја, као дугогодишњи судија који одлучује и у односима родитеља и деце, указујем на најмање четири аспекта овог проблема који су, по мом мишљењу, важни за разумевање оквира који се не сме прекорачити. Да не би било забуне, уопште не доводим у питање ничију добру намеру да се изнађу решења за побољшање положаја деце.

Први аспект се тиче (не)могућности примене. Искуство показује да држава у реалном животу често не успева да извршава своје већ постојеће обавезе – неки пут она то не ради у потпуности како би требало, а некада реагује споро или неблаговремено (притом не улазим у многобројне, често и објективне, разлоге за такво поступање). Регулисање односа родитеља и деце на начин који би захтевао свеобухватну и сталну приправност и учешће државних органа и институција, иза којих у крајњој инстанци стоји држава, установљавало би додатна овлашћења и дужности за државу и изискивало знатне трошкове, што није реално изводљиво. (Између осталог, Конвенција обавезује државу да се стара да институције, службе и установе које су одговорне за бригу или заштиту деце буду у складу са стандардима које су утврдили надлежни органи, посебно у области сигурности и здравља и броја и подобности особља, као и стручног надзора.) Другим речима, било би то далеко више од онога што је држава у сагледивом временском периоду у стању да предузима.

Други аспект тиче се штетности прописивања непримењивих норми. Норма која се не примењује штетнија је за друштвене односе које наводно регулише, него да је нема. Прописивањем непримењивих норми стварају се паралелни светови – онај нормативни, који би требало да се примењује и онај стварни, који живимо, а који одступа од нормативног. Тиме се у друштво укорењује правна несигурност, а владавина права постаје немогућа.

Трећи аспект се тиче граница друштвене прихватљивости и оправданости у демократском друштву – не сме се догодити да, претераним нормирањем у односима родитеља и деце, већи ауторитет од мајке и оца постане држава. Последице уплитања државе у породичне односе могу да буду веома штетне. Интензивно уплитање државе у ове односе реално је подложно злоупотребама. У крајњој линији, држава би могла да постане контролор односа родитеља и деце. Не каже се без основа да је пут до пакла поплочан најбољим намерама.

Коначно, важно ограничење сваке расправе (па и оне о односима родитеља и деце) јесте да се ономе ко примењује право увек мора оставити могућност да норму примени на конкретан случај, у складу са законом, по сопственој савести. Заблуда је, и то веома раширена, да је могуће нормирати живот у целини.Није могуће. Живот је увек сложенији од најпаметнијег и најобразованијег законодавца. Што су односи сложенији, а то свакако јесу односи родитеља и деце, то је претерано нормирање опасније. Штавише, Конвенција оставља свакој држави простор да заштиту и складан развој детета регулише узимајући у обзир значај традиција и културних вредности сваког народа.

Познајући систем у Србији и упоредна законодавна искуства, тврдим да је постојећи правни оквир Србије сасвим довољан за заштиту интереса деце. Оно што се догађа као несумњиво лоше по децу, посебно насиље, није последица лошег или недовољног законског решења у Србији, него је резултат других чинилаца који угрожавају несметан и складан развој и благостање наше деце. Наравно, добродошле су и пожељне све мере којима би држава, с принципима и одредбама Конвенције, што шире и на одговарајући и активан начин, упознавала како одрасла лица тако и децу, што и јесте обавеза коју је држава преузела још 1990. године када је ратификовала Конвенцију УН о правима детета.

Судија Апелационог суда у Београду, председница Друштва судија Србије

Коментари16
683c9
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

penzioner V.
Odlican tekst! Pre neki dan, u rubrici Medju nama u Politici jedna neuropsihijatrica u penziji savetuje da se zakon usvoji a da se radi bolje primene pocnu osnivati radionice za edukaciju roditelja!!!? Zamislite, dodju mama i tata, umorni od posla oko 18h i ostavljaju decu samu da bi otisli u tu radionicu. Pa kad ce da ih vaspitavaju, da se druze sa decom????
Franja Pavlov
Drzava stvarno mnogo gresi ona je tu da pomogne toj nemocnoj i jadnoj deci i njihovim roditeljima a ne da otima decu i optuzuje nevine roditelje za zlostavljanje treba razjasniti cinjenice od laznih izmisljotina i laznih optuzbi samo zato sto zloupotrebljavaju zakon oni koji otimaju decu i to rade samo zato da bi drzavu muzli za dodetke za starateljstvo pa jos i prave drzavi troskove za hranitelje koji mozda daju i mito netvrdim ali, najteze je to sto od obicne kazne koji je roditel duzan da kazni za nesto od toga se pravi zlostavljanje sto su ogromne razlike ko nekazni svoje dete taj ga i nevoli a zlostavljati dete je najniza kategorija ljudi to mogu samo akohoricari drogerasi i mentalno bolesni ljudi pa zbog sake takvih govoriti kao daje ceo svet takav to je sramota pa i da sam bog to kaze za zlostavljanje trba dokaz i cinjenica a ne samo pisana tuzba od strane otimaca dece kojima je jedini cilj novac.
Goran Milic
Gospodjo Boljevic svaka cast na tekstu. Ocigledno da je ovaj clanak proizvod vaseg obrazovanja, licnog i profesionalnog iskustva. Ocigledno je razumevanje zivota. Pre dva meseca sam bio na vencanju drage osobe i ponovo sam slusao prilikom sklapanja braka tekst Duska Radovica: ,, Brak je uredjuje zakonom samo onda kad nemoze drugacije . Zbog toga ne dozvolite da vam zakon uređuje brak. Uredite ga sami, lepše i humanije nego što bilo koji zakon to može da predvidi...." setice te se tih reci svi. To vazi kako za brak tako i za porodicne odnose uopste. Drzava je tu samo u nekim krajnjim situacijama. Isti taj Dusko Radovic je izjavio i da decu sme da bije samo onaj ko ih voli. U par recenica je satkano visevekovno iskustvo jednog naroda koji je prosao i preziveo svasta i ciji se duh tako uporno bori protiv nekih novih istina za koje zna da to nisu. Duh koji nas sprecava da potrcimo za svakom zabludom koja je trenutno u modi.
tamaruela petruela
Svaka cast, strucno, logicno, pozitivno i konstruktivno, samo tako nastavite, jasno, javno i glasno, pozdrav!
Kristina N
Ja sam sveže diplomirani psiholog, trenutno na masteru i zaista mi ponekad nedostane argumenata da se suočim sa svojim kolegama koji se pozivaju na statistiku. Ovaj tekst je odličan jer pruža novi pristup sa kojim moje kolege ne mogu da se suoče jer je psihologija mlada nauka sa gomilom oprečnih rezultata istraživanja koja nam apsolutno ne pružaju legitimitet da pričamo o dobrim ili lošim stranama pomenutog zakona.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља