понедељак, 30.11.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
уторак, 23.12.2014. у 21:57

Мурали оживели шабачке фасаде

Мурал „Промена” Фото И. Марсенић

Један зид у Шапцу био је у фокусу уметничке породице Марсенић више од три деценије. Иако је требало да га ослика отац на крају га је осликао син. Мурал „Промена” Игора Марсенића, иначе рођеног Шапчанина, настао је захваљујући средствима добијеним на конкурсу Министарства културе за реализацију дела савремене визуелне уметности у јавном простору, док аутор ни сам не зна ко је, заправо, одабрао локацију – да ли она њега или он њу.

– Само место за мене је одувек имало вишеструк значај. Са једне стране интиман и конкретан, а са друге симболичан и апстрактан – почиње причу Игор Марсенић.

– Мој отац је за своју мозаичку композицију, осмишљену за тај исти зид крајем осамдесетих, добио озбиљна средства, данас незамислива. И онда опструкције и уцене, све до коначног обарања пројекта. Могао сам да пратим како то изгледа кад систем реши да те спречи да нешто смислено урадиш. Са друге стране, добар део живота пролазио сам поред тог огромног, празног зида у центру града. Та празнина ме је заиста фасцинирала и често сам се питао како успева да постоји толико дуго. Испратила је у заборав многе политичке гарнитуре. Све их је надживела. Све пароле о бољој сутрашњици. Притом, сама заједница никад није показала јасну жељу да не жели да живи са празнином, бесмислом и ружноћом – прича Марсенић.

Наш саговорник истиче да није веровао када је победио на конкурсу да ће радови заиста почети све док није видео постављање скела. Рад на муралу трајало је десетак дана, током којих је утрошено 102 тоне боје, које је донирала компанија „Тикурила”. Скица која је била полазиште припада уметниковим интересовањима од пре једне деценије – опусу који је назвао „Пикселизација”.

 

Игор Марсенић 

– Тада сам се бавио дигитализацијом слике и њеним преносом, употребом графичких програма. У којој мери технологија и естетика која је прати утичу на то како ми видимо свет. Да ли је те оптичке промене могуће насликати најкласичнијим техникама и материјалима и истовремено бити прецизан попут дигиталног штампача, а осећати боју попут Веласкеза? Наши градови пате од прекомерног сивила, па је било изузетно важно наметнути се у беспућу асфалта и сивих фасада. Унети боју у живот града и људи. Игра обојених поља лепа је сама по себи, али и врло динамична и атрактивна у јавном простору. Желео сам да цео мурал делује као велика апликација. Без обзира да ли га сликате целог, делове или појединачна поља својим телефоном, тај запис можете да користите као скринсејвер екрана или позадину за програме – објашњава Марсенић.

Мурал је за његовог творца много више од прилике за личну афирмацију. То је могућност да дарове које има пружи заједници из које је потекао, да помогне и њеној афирмацији. Јер, како каже, верује да је његово дело повезало централну градску зону и дало јој на значају, да се коначно формирала тачка окупљања – уместо градског трга који Шабац нема.

– Савремена уметност је протерана из друштвеног живота. У Београду скоро деценију не раде два централна музеја, али раде два тржна центра. Како у таквој ситуацију уопште говорити о уметности у јавном простору? Најлакше је рећи да су институције и читав систем криви. Али опет, ко чини тај систем. То није некакав апстрактни апарат, већ га чине конкретни људи. Ту бих се вратио на почетак нашег разговора, и поновио да дисфункционална заједница не може да осмисли свој живот и да одржава већ створене вредности, а камоли да ствара нове. Убеђен сам, стога, да је конкурс Министарства културе био прави потез. Надам се да ћу бити у прилици да још неки пут реализујем неко дело у јавном простору. Мада је у земљи у којој не знамо шта носи дан, а шта носи ноћ незахвално планирати.

М. Димитријевић

Коментари5
f53da
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Ana Rezic
Ovoliko price i pametovanja oko par sarenih kocki. Muka mi je, muka. Nije ni cudo sto obican svet prezire umetnost i smatra da je sve to bacanje novca. U ovom slucaju su u pravu.
zz
Vidim da vam je geometrija vrlo jaca strana. Ovo nisu kocke vec kvadrati.
Bob Petrovich
Utroseno 102 tone boje (deset vagona) za mural povrsine nekih 200 kvadratnih metara? Vau, sto bi rekla decurlija. Za ljubitelje trivija informacija: sa 102 tona farbe moze dvaput da se ofarba Ajfelova kula. Da li je 102 tone navodno potrosene farbe civijaska sala - imitiranje Barona Minhauzena ili krivicno delo utaje poreza preko stostruko naduvanog racuna sponzorisanja umetnosti?
лепота и срамота
Добро изгледа, уклапа се и истовремено истиче. Него, ко је одговоран за то што су табле с именима улица у Шапцу латиничне, на службеном језику суседне државе?
Okrecite Srbiju
Bravo! Samo nastavite....jedino se plasim da nece mnogo vode proteci Savom pre nego sto se tu nadje i "potpis" nekog drugog "umetnika" sa sprejom...

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља