уторак, 23.04.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 12:30

Блуз о сумраку цивилизације

Аутор: Ана Тасићсреда, 24.12.2014. у 22:00
„Казимир и Каролина”, према драми Едена фон Хорвата, режија Снежана Тришић (Фото Атеље 212)

„Казимир и Каролина” Едена фон Хорвата (1932) је народни комад фрагментарне структуре, друштвено-критичка хроника малограђанштине у време успона нацизма. Радња је углављена у време пивског сајма, Октоберфеста, у околности распојасаног карневалског понашања и препуштања илузијама алкохолних чари.

Такво пучко весеље је прилика за сликовито исписивање сумрака цивилизације, окидач разливања истина о друштвеним неправдама, згураних иза светлуцавих вашарских опсена.

Мелодрамски зачињена радња се одвија између неколико парова ликова, различитих генерација и друштвених статуса.

У први план се извлаче питања о пореклу зла, сналажењу у ситуацији друштвене беде, затим о посвећености и прељуби у мушко-женским односима, као и о путевима постизања финансијског успеха, корупцији и политици.

Режија Снежане Тришић је утемељена у стилизацији, што је одговарајући начин сценског читања Хорвата, како је и сам писац то утврдио (сматрао је и да натурализам и реализам убијају смисао његових комада).

У редитељском тумачењу је јасно, али фино и ненаметљиво, исцртан конфликт између опаког пучког дивљања и стварности друштвене беде, усамљености и осујећености појединца у накарадно постављеном систему вредности.

Са једне стране се актери безгранично опијају и оргијају, као да сутра не постоји, скиче и циче на (метафоричком) тобогану заборава, покушавајући тако да збришу свој очај. Но, наличје блештећих вашарских светала је метастазирало, незапосленост и беда трују сваки преостали део друштвеног ткива.

Катаклизма се на сцени претеће наслућује у постојаном и тихом окретању великог точка, симболички пустог рингишпила, у позадини. А централни простор сцене заузима коса платформа налик тобогану, низбрдица која има и симболичко значење пада (сценограф Дарко Недељковић).

Глумци су надахнуто оживели галерију Хорватових ликова, од брадатих жена до препредених политичара, са разликама у уграђеним стилизацијама. Јелена Ђокић је са фином мером и благом гротеском уобличила Каролину, шармантну и заводљиву секретарицу, али и прелаку, јефтину жену која ће се без много дилеме продати похотним мушкарцима за илузију бољег друштвеног положаја.

Бојан Димитријевић је грубље и театралније представио пргавог Казмира, шофера који је изгубио посао и достојанство. Његов Казимир је помало војцековски тип, сам и неуклопљен, скрајнут на маргину друштва. Нагле, неприродне промене у његовом понашању поседују и једну пинтеровску чудноватост која је резултат магловитог сукоба између свести и подсвести, борбе коју је Хорват редовно драмски вајао.

Небојша Илић је уздржаније представио стидљивог кројача Ширцингера, који нежно јуриша на Каролинино срце. Маринко Маџгаљ је отресито створио лик Франца Меркла, самоувереног и надобудног преваранта, и насилног муфљуза који сурово омаловажава жене, укључујући и његову девојку Ерну.

Њу је сведеним средствима, са изражајном хладноћом и резервисаношћу, приказала Катарина Жутић. Старију генерацију хохштаплера и припаднике вишег друштвеног слоја представили су Тихомир Станић (Раух) и Ненад Ћирић (Шпер). Њима године нису донеле мудрост и смирај, напротив, донеле су им још више силине, галаме и самоувереног безобразлука у испољавају ниских страсти.

Музику у представи уживо изводи трочлани оркестар који чине Ирена Поповић (клавир), Владимир Гурбај (кларинет) и Данило Тирнанић (бубњеви), узбудљиво и на музичком плану истичући промене атмосфере (композитор Ирена Поповић).

Актуелност овог блуза на рубовима постојања, пучке баладе о друштвеном суноврату, самоћи и усамљености, издаји и продаји, али и о неизбежности коренитих промена, узнемирујуће је препознатљива. Једна од тамних истина коју је Хорват истицао је та да снажно раслојавање друштва и нарастајућа беда распирују фашизам.

Затегнути друштвени односи у данашњем свету апокалиптички подсећају на тадашње предвечерје глобалног слома. Уметност позоришта, као савесније верзије света, указује на то да се историја стално понавља и да су механизми настајања глобалних политичких спорова увек у основи стари. Сви смо део тог система и можемо на њега да утичемо јер га ипак чинимо.


Коментари0
81587
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Критика / Позориштe

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља