понедељак, 17.02.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 19:43

Прошле године, у Интерзони

Аутор: Марко Костићпетак, 01.02.2008. у 22:00

Као гром из ведра неба, нови се филм Алан-Роб Гријеа појавио у нашим биоскопима. Додуше, само у једном биоскопу, „Академији 28“. Такозвана Плава сала, забачена на петом спрату овог културног центра, приказује овај филм једном дневно, чак и за једног гледаоца (проверено из прве руке). Оваква езотерична пројекција савршено је искуство за анализу једног од највећих аутора европске психоделије; књижевника, сценаристе и редитеља.

Роб Грије је сценариста филма “Прошле године у Маријенбаду“, Алана Ренеа, предводник је новог таласа у француској књижевности званог „Нови роман“. Његове најуспешније књиге, „Воајер“(1955) и „Љубомора“ (1957), одредиле су Гријеа као писца који истражује позадину наративних слика, у којима се психологија и карактеризација ликова потчињава игри са објективном стварношћу и феноменом уметничке перцепције.

 Редитељ је филмова попут „Бесмртан“ (l’ Immortelle), „Транс –европски експрес“ (Trans-europe express), „После раја“ (Eden and after) и пре три године отворио је сајам књига у Београду речима: „Каква су ово светла уперена у мене, да ли сам на ислеђивању?!“

(/slika2)После десет година паузе, овај осамдесетпетогодишњи интелектуалац враћа се у мале сале великих биоскопа раскошним есејом о западноевропској уметности, који се (а где другде?) збива у Интерзони, мароканском Тангеру.

Пошто је Грије аутор чији се поступак налази негде у геометријском центру између тројице најавангарднијих Француза послератног филма – Годара, Ренеа и Штрауба, логично је очекивати да је овај филм тежак за препричавање, као и за свођење на просте закључке. Зато ћемо следити асоцијативни низ који плете мрежу конотација, а оне се слободно крећу виртуелним светом званим Градива, по књизи Вилхелма Јансена из 1903., за који нам компас не треба, а часовник нам не би много помогао.

Занимљива је чињеница да је ову новелу о америчком археологу (у филму се зове Џон Лок) који истражује оријенталну фазу Ежена Делакроа, као и његову фасцинацију „Градивом“, помпејским барељефом жене у покрету, елаборирао Сигмунд Фројд у књизи „Обмана и сан у делу В. Јансена Градива“, касније опет тумаченом од стране Жака Дериде. Ово теоретско истраживање се, дакле, деценијама преноси кроз историју, баш као што се и фасцинација Градивом, преноси кроз ликове овог филма, били они историјски или имагинарни.

„Градива“, негде између „Голог ручка“ и „Емануеле“, између „Мадам Батерфлај“ и „Црне Далије“, евоцира атракцију која је шездесетих тресла Западну Европу, редефинишући термине филмске (не)стварности, највише оне о монтажном времену и простору. Попут неког постмодерног речника, овај филмски софтвер бави се цикличним простирањем информација, у којем историја уметности сусреће саму себе, чиме се омогућава читање саме стварности кроз језик уметничких архетипова. Тако нам се васпоставља Гријеов савршени свет шездесетих, свет популарног интелектуализма, онај у коме је телесно задовољење прагматично сједињено са еротичним симболизмом.

(/slika3)Гријеова структура може да се рашчлани на четири јединице: Сан, Илузија, Уметност, Стварност. Стварност се овде јавља као сведочанство о свету илузија, чинећи у том контексту крајњу тачку визуелне атракције. Управо је зато грешка читати Гријеа као апстрактног аутора. Овде је апстракција само упоредна тачка „нове“ реалности, престижног, победничког, поносног, генерацијског симбола психоделичне еманципације. 

Елитизам је овде обавезан, масонерија јавна, претенциозност нужносна, арогантност органска, неозбиљност озбиљна, уображеност намерна, несвесност свесна. Тежина никада није била овако лака, артизам никада овако легитиман, мировина никад оволико дивља, капија никад овако тријумфална.

Грије се, попут фараона, у цвету зла своје старости, приближава свом коначишту, градећи своју троугласту гробницу. Уместо каменог тела Сфинге лебди босоного тело Градиве, оне која хода лавиринтом смрти, чувајући ходнике балзамованих богова од отрова зидних змија и прашине вулканског пепела. А богови нас питају: „Ако је наша старост оволико луђа од ваше младости, можете ли да замислите каква је тек била наша младост и колико је тада била луђа од младости ваших стараца!?“


Коментари1
9b88e
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Jadran Brkić
Koliko godina ima vaš kritičar? Dobro napisano, kopka me da pogledam film i da pročitam neku knjigu. To je dobar efekat ovog članka.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Култура /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља