понедељак, 30.11.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
субота, 27.12.2014. у 09:13 Смиљка Томановић

Патернализам, морална аномија и „васпитне ћушке”

Патернализам је моћ заснована на бризи за другог. Патерналистички однос има онај који на основу позиције родитеља, васпитача, наставника и стручњака (али и руководиоца, политичара, духовног вође, државе и др.) сматра да „зна боље”, да мора да утиче на понашање другог и да може да њиме управља.

Патерналистички однос је, по свему судећи, веома омиљен у нашем друштву. Родитељи говоре деци: „За тебе је најбоље да...”; „Само ти учи, остало је наша брига”; „Ми ћемо урадити уместо тебе, јер је то за твоје добро”; „Пусти, ја ћу то боље...”, а стручњаци им патерналистички кажу да је „разумно физичко кажњавање” („ударац отвореном шаком по гузи”, како је неки тумаче, или „васпитна ћушка”, како је назива новинар „Политике”) пожељно ако је за „дететово добро”. Проблем је што ономе коме намеће решење патернализам одузима право на избор и одлучивање, као и одговорности које из тих права произилазе.

У својим чувеним истраживањима, на која се позива и др Зоран Миливојевић, амерички психолог Дајана Баумрајд је децу која су најсамопоузданија, најзадовољнија, најрадозналија и са највише самоконтроле пронашла у породицама које негују тзв. ауторитативни или демократски васпитни стил. Према њеним истраживањима, тај васпитни стил, за разлику од ауторитарног (заснованог на ригидној контроли и дисциплини, без топлине и разумевања) и пермисивног (попустљивог, без контроле и јасних правила), негују родитељи који су контролишућии који имају високе захтеве зрелости, алису итопли, рационалнииотворениза јаснукомуникацијуса дететом. Дакле, ауторитативни или демократски стил васпитања одликује јединствена комбинација контроле и позитивног охрабривања дететових аутономних стремљења.

Да ли вама тај стил наликује на горе описану слику патернализма? Мени не. Штавише, на основу искуства истраживања са породицама и на основу родитељског посматрања и праћења окружења у коме одраста моје дете, рекла бих да у нашем друштву преовлађује патерналистички васпитни стил, заснован на аномичној релативизацији морала – непоштовању норми и правила, непоштовању и неуважавању других и оспоравању ауторитета (позиција и личности).

Какву поруку добија дете чији се родитељ издере на васпитачицу која му се пожали да оно бије другу децу? А какву кад се родитељ свађа са учитељицом? А какву када му родитељ не само дозвољава да избегне контролни у школи (обећава да ће му написати оправдање), већ га подучава како да преписује на истом? Поруке су: све је дозвољено, ако имам користи од тога и нико ми ништа не може. Какав су у очима детета ауторитет родитељи, а какав наставници када се расправљају и погађају око дететове оцене?

И ови родитељски поступци указују да се наше друштво суочава са моралном аномијом, која се као образац преноси и на децу. Поред тога, у друштву где је системска корупција захватила сва ткива и у коме је насиље присутно од вртића, школе, преко породице до радног места, стадиона, улице, па и државних институција, веома је опасно заговарати да се контрола дететовог понашања остварује применом физичке силе, а исказивање љубави поистовећивати са попустљивошћу.

За успостављање контроле и стицање ауторитета неопходно је да родитељи буду јасни и доследни у својим захтевима шта од детета очекују, шта и зашто није дозвољено понашање, да негују и подстичу његову самосталност, да га уче разумевању – да му стално дају до знања да га разумеју и да оно треба да разуме друге, да не чини другима оно што не воли само да доживи, да поштује друге и да им помаже, да га уче саосећању и солидарности. To је не само неопходно, већ и довољно за родитељску контролу и ауторитет и искључује било какву примену физичке силе као непожељну и недопустиву. Међутим, ако је родитељско не релативно и зависно од околности (па ће дете вриштањем изнудити да му се купи шта год је пожелело, јер је родитеља срамота у пуној продавници), ако се детету толерише понашање којим угрожава друге и проглашава несташлуком, ако се дете припрема да се у животу сналази не обазирући се на правила, ауторитете и друге људе, онда „васпитна ћушка” („разумно физичко кажњавање”) никако није израз родитељског ауторитета, бриге и дисциплине, већ бесмислена агресија. А ње у овом друштву има превише.

Професорка на Одељењу за социологију Филозофског факултета у Београду

Коментари19
d339c
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Мирко Митровић
Манипулативан текст. Ауторка пише против патернализације, а очигледно примењује исти појам спрам српских родитеља.
Milan T
Prvo. Roditelji, nastavnici i vaspitači zaista "znaju bolje" od dece. Oko toga ne vredi raspravljati niti se taj prag (17-18 godina) može snižavati bez ozbiljnih društvenih posledica. Drugo. Telesno kažnjavanje dece nije "lišeno topline i razumevanja", već iz njega proizilazi. Ja nikad kao dete nisam čuo "batina je iz raja izašla" ali jesam "ovo mene boli više nego tebe". Treće. Roditelji koji telesno kažnjavaju decu ne moraju biti moralno anomični niti nasilni (npr. vikati na nastavnicu), a ni nedosledni u vaspitanju, i iznenađuje što se ove dve stvari u članku dovode otvoreno u vezu. I četvrto. Ima previše nasilja u našem društvu (ne u svim društvenim slojevima podjednako), ali ovo jednostavno nije način da se ono ukine.
Vujica gliševic
Tovare reči nazovi stručnjaci utrošiš ubedjujuć ovaj narod da se može vaspitanje dece postici "svilenim"lepim rečima.oni kao da žive van vremena i prostora i nevide šta se sve dogadja medju tako lepo vspitanom decom.Da spomenem samo drogu,ubistva,pljacke i sve druge vrste kriminala. Da neispadne da sam neki zanesenjak,napominjem da sam zagazio u osmu deceniju života i da pamtim mnogo teži život nego što sadašnje generacije imaju-uglavnom.Zato ne dozvoljavam da neko VREDJA MOJE RODITELJ,koji su izveli na put osmoro dece a da nijedno nije nikada imalo sukobe ni u društvu niti sa zakonom.A batina je bilo kada smo ih zasluživali.Nikada netreba vecinu uporedjivati sa jednim manjim brojem problematicne dece i na osnovu toga trpati sve u isti koš.
Софроније Трећи
Односи међу људима у сваком друштву регулишу се на два начина: моралним забранама или законским забранама. Ваљда је хуманије да односе регулише морал, а не закон и држава санкцијама. Неко ће рећи, ако прво не помогне онда ће друго. А зар, професорко, управо то не чине и нестрпљиви родитељи - ако лепа реч не помогне, онда га шљепим. Проблем је дакле у тоталном растројству нашег друштва. Пре другог светског рата имали смо неки такозвани грађански морал, а онда је дошла револуционарна власт после рата и успоставила нови такозвани социјалистички морал. Један корпус моралних норми је уништен и успостављен други. Са овом друштвеном деструкцијом коју од миља зовемо транзицијом уништен је сваки морални кодекс, а нов није успостављен. Онда је јавља политичка бирократија која ће те проблеме да регулише законима и ради њиховог контролисања умножаваћемо бирократе унедоглед.
Софроније Други
Полемика је почела у јавности поводом доношења закона о забрани физичког кажњавања деце, против чега је сваки нормалан родитељ. И ту су два кључна питања. Прво, што тај предлог закона није проистекао из широке дурштвене и стручне расправе о узроцима евидентне васпитне запуштености деце, па онда неки од егзистенцијалних проблема излудели родитељи малтретирају своју децу и на њима искаљују свој бес. Да је таква рсправа постојала онда би се брзо дошло до закључка на нису зли и неспособни родитељи узрок - већ опште стање у друштву. Друго, доношењем таквог закона, јачамо патернализам и овлашћења незрелих државних институција и долазимо до застрашујуће перспективе да ће се неке анонимне и нестручне бирократе уплитати у осетљиве породичне односе са правом одузимања деце. Односи међу људима у сваком друштву регулишу се на два начина: моралним забранама или законским забранама. Ваљда је хуманије да односе регулише морал, а не закон и држава санкцијама. Неко ће рећи, ако прво не помогне онда ће

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља