среда, 21.08.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 23:00

Неколико слика из живота који је био много више од тога

Аутор: Светозар Цветковићпетак, 01.02.2008. у 22:00
Огњенка Милићевић

Једном приликом ми је рекла – када човеку и мајка „оде“, ма кад се то догоди, онда више није дете, онда остаје некако сам, свој и сам!!!

Данас овај наш свет, глумачки, позоришни, постаје и остаје – свој, сам и свој. Без свог родитеља који је тако дуго бринуо о њему.

Није имала потомства, без деце, но чини се готово шест деценија бринула је о нама, о првим свесно изговореним речима, подизала нас на ноге не бисмо ли прве кораке начинили, исправљала нас кад треском ничице окрваримо нос о прашњаве даске наших улога, ћушком по ушима упозоравала да смо превисоко полетели те да се на ноге морамо дочекати, хвалила и критиковала, критиковала јер нас је волела.

Без деце, са нама, том позоришном децом – мајка. И тако се и обраћала – Бане,сине, Варија, Снежана, сине, Миленко,сине, Предраже, Драгане, Аљоша, Пецо, сине...Перо, Љиљана, Муци, сине...

Госпођа!!!

У времену када је упознајем, времену другарица и другова, била је само једна, она, Госпођа. И својом појавом, својим ставом, знањем, ауторитетом, гестом и тада као и сада то увек оправдавала.

Master Class наших живота је на овом месту окончан. Неко је имао дугорочни вишедеценијски уговор са временом и каријером коју је градио, а неко тек привилеговану прилику једног трена да осети педагошку и животну мудрост ове величанствено скромне жене.

„Шта вам сад значи ово О.М. под текстом који сте сами написали?“, упитао сам је по прегледу једног дела који је уприличила за монографију овог позоришта.

„Нема потребе, сине, превише ме је, а и ко зна, зна“, рекла би уморног осмеха и заувек румених образа, очију на уљу ужарених. Тих истих очију које су ме пре само неколико дана спокојног духа гледале и док су отежале усне ипак гласно, бистре и свесне главе изговориле: „Сад кад одем, окренућете Роберту телефон и Ви ћете му рећи, Огњенка је... отишла.“

Госпођа!!!

Огњенка Милићевић.

Страховао сам од тог првог сусрета на консултацијама.

У учионици број 10, дипломци пред крај својих студија, већ више него распуштени, гладни света који их очекује. Радош, Лаза, Клеменц, Дик, Гордана, Снежана, Злата....

Ја, пред госпођом, нисам гладан, више жедан, суше ми се уста.

„Шта сте спремили?“ –мирно упита. Ослушкујем своје лепљиве усне како изговарају – „Ништа, Дошао сам само да...“

„Добро, спремићете све по два пута...“

И ту почиње један нови живот, један другачији поглед на свет.

На првим часовима нам изговара: „Ви сте сви свесни, формирани људи, имате више од 18 година, не желим и нећу се трудити да вас мењам.“

                                                        ###

Мењали смо се. Променили један обичан за крајње необичан живот. Госпођа нас наизглед ћутке гледала, покаткад скинула и обрисала наочаре (углавном кад смо били неподношљиво досадни) и бацала нам сваком по бомбону на крају часа.

„Какви су вам то јастучићи на слабинама?“, оштро ме упозорила када сам на колоквијуму из Акробатике при покушају салта ногом нокаутирао

професора Буђу.

Два месеца касније прекинула је генералну пробу испитне представе са питањем упућеним мени: „Једете ли ви нешто, нашта то личите?“ Ослабио сам 20 кг.

Наредна два месеца би долазила пола сата пре часа, одговорна за моје слабљење, доносила ми свеже кифле од управо отвореног „Аце пекара“ које сам морао да поједем на њене очи – вратио сам седам килограма.

                                                       ###

Дугим црвеним трагом пута кроз храстову шуму истарског градића Червар Порат, трчали бисмо у смирај дана покушавајући да сустигнемо њеног незадрживог животног сапутника Сергеја Лукача коме бисмо се тек примакли пошто би он изводио вратоломије на напрслој грани столетног храста, која је, дакако, једног дана пукла под његовим акробатским насртајима. Огњенка се забринуто осмехнула, а вижљасти тада шездесетогодишњак устао, мало затетурао, навукао на шаке нешто што никад ни пре ни после нисам видео – пераја за руке –и бацио се у освајање черварског залива. Био сам уморан, знојав, забринут и задихан, а госпођа Милићевић поносна што је Лукач. Били су јединствен пар, препуни знања, искустава која се надопуњују, духовитости које је било дивно пратити, пуни љубави једно према другом и свету који су откривали годинама заједничког живота. Једном речју, знали су све: језике, пределе, државе, музику, литературу, астрономију, театрологију, кинематографију, политику, нашу политику која им је била одвећ јасна да би је наглас коментарисали.

Са његовим одласком, госпођа лагано приводи своју причу завршетку коме и сами присуствујемо.

                                                       ###

„Сећам се”, говорила је те ноћи, „мама нам је спремала вечеру у Мостару, и одједном, на полици креденца где су стајале дивне кристалне чаше, једна је сама од себе праском пукла, мама је рекла – неко је умро! Сат времена касније сазнали смо да је наша бака преминула.“

„Сергеј је дошао”, говорила је покушавајући да обузда дамар у грудима, „рекао да је уморан и да би мало прилегао, питала сам га, да ли би један чај, сложио се са мојим предлогом...У кухињи, вода се грејала, ја узела са полице шољу у руке, а она одједном пуче, распаде се у парампарчад...и тада сам знала и сетила се своје баке и маминих речи. Дошла до Сергејеве постеље. Није га више било.“

„И реците ми сад“, говорила би не успевајући да обузда бол, крај беживотног тела свог човека, „реците, где је тај дух о коме говоре, зашто га не видим, не чујем, не осећам његово присуство, где је то што одлази из тела и сели се у неки други облик. Где је?“

                                                       ###

Све што знам научио сам од Госпође. Она је знала пуно, ја тако недовољно упио у себе. Животу који знам, послу који радим, погледу којим гледам позориште, литературу, филм, учила ме Госпођа. Можда није ни знала да ме подучава, али сам ја ипак учио...Но, на овом месту, у овом тренутку, волео бих да скренем пажњу на нешто што се не да научити, а што је по мом суду ову сјајну жену чинило посебном, јединственом у овом нашем ексцентричном окружењу:

Њено присуство у нашим животима поставило је недосегнут критеријум у свим областима које нас окружују. Позоришта, али не само позоришта, уметности, али и живота. Високо подигнута летвица кодекса понашања које не трпи лаж по цену губитка свих назови било каквих привилегија, јесте нешто што не срећемо у овом нашем „такозваном“ свету. Свет госпође Милићевић није измишљен, он је стваран, он је без мрље на образу, он је без длаке на језику, он је чист, он је бескомпромисан, он је храбар и свој, и свему упркос.

Био јој близак или не, рођак или пријатељ, анонимус или неко што именом штити своје дело, њена реч биће хвала – само ако је заслужујеш, умеће да удари и казни – ако си крив, да би се поправио, умеће да те избрише – ако јој се додвораваш, умеће да не опрости – ако си зао.

                                                       ###

Од Мостара, Сарајева, Неретве и Миљацке, Москве, Петрограда, Београда – Факултета драмских уметности, Милхајма, Театра Роберта Чулија, па назад до Југословенског драмског, Атељеа 212. Неколико њених речи људима окупљеним око пројекта решило би проблем, вратило смисао посусталима, дало снагу онима на правом путу, донело радост учесницима, аплаузе публике победницима.

                                                       ###

Једна и јединствена Госпођа.


Коментари3
ad9b2
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Vera, ljubav i nada
I nakon 9 godina-divno! Dokaz da se nisam promenila...da potpisujem ovaj text kao i nekada-hvala za ovaj test izdržljivosti.....
CovJek
Lepo receno. Lepota je u delima. I rec je delo, nekada najvece.
Д
Још од дана када сте их изговорили имам потребу да вам кажем да су ми ове речи много значиле. Лепо су дочарале ЊУ, јаку, нежну, заиста дивну и заиста заиста посебну.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Култура /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља