четвртак, 17.08.2017. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 18:40

Ми смо друштво са специјалним потребама

Аутор: Љиљана Петровићпетак, 01.02.2008. у 22:00
Драган Бабић (Фото Анђелко Васиљевић)

Драган Бабић није лак на речима, али оно што је до сада рекао или урадио, урадио је најчешће мудро, добро, професионално. Његове емисије („То сам ја”, „Кино-око”...) биле су привлачне јер су у њима људи слушали, по правилу, један готово заборављен говор – јасан и директан, једну праву комуникацију. Последњих неколико година овај угледни телевизијски стваралац објавио је две књиге („Путовање на крај језика” и „Ти, можда, мислиш другачије”), а недавно је за РТС снимио серију „Породица човека” у којој покушава да одреди место и тежину породице у Србији на почетку 21. века.

Да ли још постоје обрасци за стварање узорног члана породице и друштва? Да ли су слободе на самој граници анархије, више него што смо мислили да тражимо, и да ли је, у ствари, све исто, само у новом и још луђем паковању?

Када узмете у руке „Ану Карењину” Лава Николајевича Толстоја, прва реченица гласи: „Све срећне породице личе једна на другу, свака несрећна породица несрећна је на свој начин!” То је било 1877. године. Поучен сопственим и туђим искуством, егзистенцијалним и литерарним, документарним и високо стилизованим, стално сам се питао зашто је Толстој побегао од Софије Андрејевне удате Толстој, и од куће чак, зашто се његова потрага за Богом завршила „једном врстом хришћанског анархизма” и порицањем бесмртности? Зашто је у својим тајним дневницима (чије упорно постојање дезавуише јавну слику свеца и хуманистичког обелиска у свим случајевима до дана данашњег) онолико окрутан, безобзиран, недоказан и бесан? То је било некако око 1890.

Пошто упорним, савесним и, следствено, остарелим ауторима стално падају на памет само важна, тешка и глупа питања, којих је све мање што су старији и уверенији у своју искуствену перцепцију, одабрао сам „Породицу човека” и њене вртоглаве метаморфозе да бих на крају њеног јавног приказивања закључио следеће. Прво, постоје срећне породице, али не личе једна на другу, као јаје јајету, јер се појам среће одувек протезао од обичног парчета хлеба до истраживања космоса. Друго, све несрећне породице биће још несрећније када дивљачко српско сиротињско капиталистичко и саосећајно послодавство раздели благо међу собом, повећа сопствено материјално и духовно образовање и љупко се удаљи од јужне, источне, градске и свакакве друге неписмености и несрећне сиротиње. И треће, теоријски појмови границе, слободе, анархије и њихово социјално паковање луђи су и опаснији у Србији него у Шведској. После зрелог размишљања, и овде и тамо, чини ми се да су најсрећније оне породице које трпе и усавршавају своју несрећу. То је тако толстојевски. Само мирно. Све ће проћи.

У којој мери и како медији, односно окружење, утичу на наш „људски садржај”, формирање личности, мимо породице, васпитања, школе... Колико се, у јеку транзиције, сами „компонујемо”. Мислим на храброст, достојанство, честитост...

Са грозним васпитним параметрима свуда око себе, од парламента до фудбала, особито преко изношења личног ђубрета до одговарајућих места за његово разумно ускладиштење и мучно разлагање, ми бисмо без икаквих нових улагања лако победили на свим такмичењима варваре који су дошли и немају намеру скоро да оду. Ако вам људски садржај одређује логорашка фигура Николе Тесле на улазу или излазу из београдске ваздушне луке, помишљате остатком разума да ли та сабласт уопште схвата где је стигла или куда се запутила, онда можете спокојно да закључите да се ваш људски садржај одређује рођењем на гробљу пластике. Њени су се творци размилели по високошколским установама у Србији, у којима још нико није пипнуо ни Пракситела, ни Микеланђела, ни Родена, нити једног јединог честитог српског академског професора, чија грађанска уљудност распознаје макар прихваћене стандарде у изради споменика од распамећених политичких наруџбина.

(/slika2)Истовремено, на већини српских проточних ТВ канала данас грађанску културу и образовање шире реакционарно неписмени кловнови, чију су маску и костим са презрењем одбацили још репресивни социјалистички реформатори. Одржавање и неговање најнижег укуса за најниже друштвене слојеве и страсти може се разумети и као освета за дуго и безуспешно потискивање паланачког церекања и страха од напада. Кога тај каљави

повратак у слободу „компонује”?Некада ми се чинило да смо друштво са осујећеним потребама, а данас да смо друштво са специјалним потребама. Вешта и проста злоупотреба речи као што су храброст, достојанство и честитост избацила је из српске лексикографије и историје скромније и тачније речи као што су рад, знање и напор.

Много је хаоса на све стране – и овде и широм планете. У тој причи о хаосу ни телевизије нису невине. Некад смо много више препознавали њихову хуманистичку димензију. Како је вратити?

Хаос је тако рећи из горе наведеног политичког фонда. Њиме се одлаже и избегава именовање и последње врсте ђубрета које вам трули под носом. Представа о хаосу другачије се изводи у Холандији, а другачије у Србији. Устоличавање хаоса на друштвеној сцени подлеже строгим правилима политичке игре. Што више политичких страсти и залуђивања, то више хаоса. И обрнуто. Овај други постулат толико је рационално изведен да се у паметним земљама даље не обрће без велике нужде. Да скратим изванредно значајно излагање о употреби и злоупотреби хаоса, подсетићу вас да у кућама обогаћених Срба, по различитим филозофским основама, нема никаквог хаоса. Као што га више нема ни када га оставите у Србији и преселите се у Холандију.

Да ли телевизија може да пружи публици објективну перцепцију света? Какво је Ваше реално искуство овог медија?

Моје реално искуство ми указује да ТВ сама по себи нема апсолутно никакву колективну перцепцију и не може ни да је објективно нуди свету. Има власника са тешко прикривеним политичким и материјалним интересима, или сасвим транспарентним, у боље стратификованим друштвима, и гомила прецењених службеника са сличним циљевима. Тако почиње занимљиво раслојавање. Будући да ви не морате имати намере ни по чему сличне власниковим, осим оне да зарадите неку кинту, он ће вас толерисати и награђивати у складу са сопственим интересима, а ви ћете њега нервирати у складу са својом мање бруталним политичким интересима и већом интелектуалном хуманистичком културом.

Тамо где се обострани интереси некако сусретну, добијате медиј са приближно тачном мером комуникације са јавношћу. Како лепо показују текући нови избори за председника Републике, јавност данас у Србији нема времена за финију демократску комуникацију, она никада нема времена, она је две стотине година у изнудици са временом, иако многи од нас одлично знају да апстрактног историјског времена у Србији има на претек, за изазов. Али га нико не купује. Бајато време у 21. веку остаје његовим произвођачима и огорченим чуварима.

Да ли је тачно да снимате документарни филм о ЈДП-у?

Било ми је част да прихватим позив господе из ЈДП-а, у поводу његовог шездесетогодишњег постојања, и тако направим документарни филм о једном делу његове и наше компликоване културно-политичке историје. И када сам им рекао да ја не умем да блистам од радости само зато што се сваки час негде отвара шампањац, а они мени да им треба баш такав трезвени посматрач, почели смо пре неки дан да одмотавамо ту многољудску и вишегласну повест о драматургији Југословенског драмског позоришта. Премијера је у априлу.


Коментари2
da9d4
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Milica Ralic
Volela bih da g. Babic postane kolumnista Politike.On ima sta da kaze.Obrazovao bi ljude koji ne znaju koliko treba hrabrosti i znanja i znoja da se uspe i radi ,kao sto je on radio sve ove godine.Svako od nas starih koji je pratio njegove emisije zna da je on jedan od retkih pravih i hrabrih.
Еразмо
Да прејудицирам - господина Бабића ценим одувек (а то је баш доста дуго!) Ипак ми се не свиђа наслов, сем ако се "друштво" не би узело у универзалном, цивилизацијском смислу, што, чини ми се, овде није случај. Та зар цела садашња западна цивилизација (укључујући и холандску!) није друштво са специјалним потребама? И много више него измрцварена (садистички и мазохистички) Србија. Иначе, Толстој је побегао јер је био остарио и излапео - сенилни потез који га је изравно коштао главе.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Култура /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља