среда, 20.02.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 14:11

Дон Луковић: Црногорци су обновили српску славу оружја

Аутор: Новица Ђурићчетвртак, 01.01.2015. у 15:00
Дон Нико Луковић

Од нашег сталног дописника

Подгорица – Није јерес с времена на време позвати се на прошлост ако она казује истину и сведочи чињеницама о појединим дешавањима кроз историју једног народа, односно државе као што је случај са Црном Гором. Једно тако „штиво” већ деценијама чами под теретом прашине и мемле у библиотеци Скупштине Црне Горе, највероватније због тога што је поодавно проглашено политички неподобним.

Реч је о деценијама прећуткиваном говору римокатоличког свештеника дон Ника Луковића који је изговорио у Скупштини Народне Републике Црне Горе 1946. године, а у наше руке стигао је захваљујући истраживачу и публицисти Јовану Маркушу са Цетиња.

„Другови и другарице, када су се косовски орлови угнездили у овим славним кршевима, засадили су на Ловћену, црногорском Парнасу, светом брду свих унакрст Словена, српски барјак, симбол јунаштва, витештва и слободе, где је пет векова слободно лепршао, ничим неокаљан, док су непријатељи нашега народа, почевши од азијатског душманина до фашистичког завојевача наших дана ’о те крши зуб свој заман кршили’, да га отму и растргају. Али поносни Црногорац као да је из Ловћена израстао, стоји својим гранитним ногама непомичан на крвавој стражи, чувајући слободу и светле идеале српства и јужног словенства, док је свукуд унаоколо ’племе наше сном мртвијем спало’”, рекао је на почетку беседе Луковић.

Они који од осамостаљења Црне Горе инсталирају монтенегринство као нови етнос, односно верску, језичку, духовну и уопште културну посебност, све што је протеклих векова написано, и уграђено у темеље Његошеве Црне Горе, намерно кривотворе и публикују чак и у уџбеницима за основне школе.

Није јасно шта то у следећим речима римокатоличког свештеника није лепо по Црногорце, овдашње Монтенегрине: „Црногорци су најмањи али највитешкији народ на словенском југу, а можда и у целом словенству. Ниједан народ на Балкану није се тако упорно, непрекидно и дуготрајно борио за слободу као црногорски народ, најчистија етничка група међу Србима. Црногорци су се борили за свој опстанак, не само против вањских непријатеља, него и против домаћих издајника, од историјске Бадње вечери 1702. до минулог отаџбинског рата, који је пронео славу црногорском народу по свему свету, када је требало да се бори под најтежим условима, не против двоструког, него троструког непријатеља: италијанских фашиста, немачких нациста и њихових помагача, домаћих издајника.”

Оно због чега је и говор дон Ника Луковића остао прећутан и никада није било где цитиран средином прошлог и почетком овог века вероватно лежи у његовим следећим речима:

„Црногорци су донели са Косова не само барјак слободе, него су и обновили српску средњовековну славу оружја у својим легендарним јунацима. Оживели су Краљевића Марка кроз Баја Пивљанина и Вука Мандушића, Милоша Обилића кроз Никца од Ровина, Новицу Церовића и Марка Миљанова, кроз Анђелију Косарић и друге црногорске јунакиње створили су нам нову Јудиту и нове амазонке”, говорио је дон Луковић. „А ко би набројио црногорске жене и девојке које су напајале рањене јунаке и видале им ране на свим бојним пољима, од 15. века до Скадра и бојишта у Народноослободилачком рату, као нове Косовке девојке? Кроз Крусе, Царев Лаз, Грахово. Фундину, Вучји До и Скадар осветили су Косово. Обновили су Термопиле кроз Вртијељку, а Маратонско поље кроз Граховац. Црногорци су препречили пут Наполеоновој војсци крај Суторине, када је покушала да заузме Боку, њихово Приморје, украс Црне Горе...”

Народним посланицима Луковић је потом набрајао и друга бројна херојства Црногораца као и оне који су о њима писали. Он је навео да је за Црногорце чојство највећи идеал, па и енглески историчар Милер зове Црногорце „аристокрацијом српске расе”.

Луковић је у Народној скупштини Црне Горе казао и да Црна Гора није само јуначко гнездо, јер се „у њој родила прва државна мисао код Срба, у 11. веку”.

„Тешко је наћи у историји света народ који је толико дао и који је толико љубио своју кршевиту отаџбину као црногорски народ”, грмио је пред народним посланицима Луковић. „Али, Црногорци нису ограничили своју љубав само на Црну Гору, него и на све Јужне Словене и на цело словенство, особито на мајку словенства – Русију, која, као што сунце силом гравитације привлачи све планете својом величином, вуче к себи све Словене...”

„Славна Црна Гора! Тако мисле о теби страни људи, а што бисмо имали да речемо ми, род твој? Векови су прохујали, али заслуге твоје за словенство остају непролазне, вечне као твоје стене. Стога, док год буде словенског човека од Леденог до Црног и Јадранског мора, од Тихог океана до Алпа, клањаће се крсту твоме, мукама и страдањима твојим, гробовима јунака твојих, ранама синова твојих, сузама мајки твојих, жалостима удовица и заручница твојих, крви посјечених младенаца твојих, плачу сирочади твоје, твојим попаљеним домовима, разореном огњишту твојем. Ти си прва носила основно камење за величанствену зграду ФНРЈ, у којој су нашли топли заклон и смирење браћа Срби, Хрвати, Словенци, Црногорци и Македонци...”, рекао је између осталог у свом говору римокатолички свештеник дон Нико Луковића у Скупштини Народне Републике Црне Горе 1946. године.


Коментари7
af666
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

славко p
Поштовање и велико хвала господину Маркушу. Иначе, ријеч је о бившем предсједнику општине Цетиње, не само публицисти и истраживачу.
vuk- maniti
Rijeci RIMOKATOLICKOG SVESTENIKA Don Nika Lukovica, izrecene u skupstini N.R.Crne Gore 1946 su NAMJERNO ARHIVIRANE jer se nijesu UKLAPALE u novi TITO+DjILAS projekat crnogorske nacije !? Samom cinjenicom da je Don Niko citirao ENGLESKOG istoricara Milera koji kaze da su CRNOGORCI ARISTOKRATIJA SRPSKE RASE izazvao je LJUBOMORU kod Srba koji nijesu SRBI ?! Samo ta cinjenica i veze sa Kosovom, Vucitrnom, DVORIMA I MOSTOM VOJINOVICA u Vucitrnu bi natjeralo nekog SAVJESNOG ISTORICARA da prekontrolise DOGMATSKU istoriju koja nas puni vijek OBMANJUJE I SPUTAVA !!! DA NAM NOVA 2015 POCNE SA ISTINOM ?!
Deda Djole
Mogu misliti da ovaj Don Nikov govor u Skupstini novoproglasene Republike CG, nije prijao prisutnim politickim komesarima. U to vreme, prema odlukama kongresa KPJ u Drezdenu, razbijana je "velikosrpska tvorevina Jugoslavija" i stvarane su narodne republike i pokrajine. Kao sto su strani osvajaci Juzne Slovene delili i svadjali (divide e impera), tako je i KPJ, da bi lakse vladala, od republika i pokrajina pravila klackalicu (nesto kao Kalderove mobile) kojom je vesto manipulisala, stapom i sargarepom. Posebno me je dirnuo komentar Mihaila Runda koji je citirao kotorskog biskupa Frana Ucelinija : "Ovaj prevod posvecujem LJUBAVI i SLOZI jednokrvne i istojezicne brace Srba i Hrvata"
Димитрије Јаничић
Беше Дон Нико једнако поштован од свих: и католика, и православних, и комуниста, и противника њихових. А беше мелем човек, нама групици никшићких извиђача, посвети пола сата приче о црквици у Прчању, њеним градитељима и приложницима, говораше нам о потреби да памтимо своје претке, јер ништа није настало без прошлости, а за све што имамо некоме треба да будемо захвални. Говорио нам је и о Богу, цитирајући Његоша, рекавши нам да све ово око нас по поретку неком следује. А говораше тихо, разложно, а тим убедљивије. И сећам се да га сви који су га сретали наклоном поздрављаху. Беше човек какав се ретко среће, човек спреман да једнако озбиљно разговара са децом и "главарима", човек који се не заборавља. Хвала на овом подсећању, оно је било у његовом духу. А речи таквог човека треба памтити и повремено поновити.
Шумадинац са планине
ВЕЛИКИ ЧОВЕК, ЗА СВА ВРЕМЕНА!

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб Правила о приватности

Developed by: NewTec Solutions & TNation

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља