уторак, 22.10.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 00:01

У гостима код непријатеља или како сам постала Сибирка у Америци

понедељак, 05.01.2015. у 08:15
Ауторка са сином у Њујорку на углу Николе Тесле

Ја делим. За столом смо Американка, Енглескиња, Египћанка и ја. Игра је покер. Место Кембриџ, Универзитет Харвард, Липман хаус. Јесен само што није, 18. септембар је 2014. године. Влада је добио Ниманову стипендију, једну од најбољих новинарских стипендија на свету, а што је његово то је и моје и тако ево мене на Харварду где учим да играм покер с гомилом странаца. Делим прву руку, а по глави ми се мота само једна мисао – како негде нека деца умиру од глади а неко плаћа да ја дођем из Србије да играм покер на најјачем универзитету на свету. Учитељ нам је, кажу чувени, ја не знам, професор Чарли Несон, који покер предаје на студијама права на Харварду, где то можете да учите заједно с римским или облигационим правом. Кажу, тако их учи да размишљају. Све луђе од луђег.

Америка.

Дошли смо месец дана пре наше харвардске партије покера. На аеродром Логан сам слетела с максималним пртљагом у коме сам понела и све предрасуде о земљи која нас је бомбардовала само 15 година раније. Због те „немиле епизоде с бомбардовањем”, како то данас кажу неки у Србији који желе да се умиле великој сили и њеном новцу, давно сам одустала од неколико највећих жеља у животу – да видим Њујорк, глумим у холивудском филму и освојим Оскара. Тако сам постала новинар. А онда сам упознала Владу и онда је он добио ту стипендију и онда сам ја стигла на партију покера на Харварду. Meeting the enemy.

Чија је струја

Значи, ту смо, за столом све четири, Американка, Енглескиња, Египћанка и ја, играмо тај покер истом оном логиком којом идемо и у шопинг, подижемо улоге без превише размишљања, кикоћемо се, једна другу изазивамо, нагађамо правила, професор нас не надзире тако да смо без контроле – све док... Американка прва остаје без пара и тражи да прогласимо крај. Енглескиња је при крају с парама и пре него што испадне из игре тражи да успоставимо нова правила да нико не може да изгуби. Египћанка је од почетка сумњичава према целом овом наставном методу. А мој српски инат тек сад инсистира на правилима. И док их је било побеђивала сам, а онда су Енглескиња и Американка спровеле своју намеру у дело и игра је престала.

„Како смо сви за тим столом били исти као у животу”, рекла сам касније мужу који ме је питао зашто му је Енглескиња рекла да има жену демона.

 

Потврда царине САД да је ауторка Рускиња 

„Чекај, стварно сте играле покер? И био је професор за покер?”, разрогачених очију питао нас је тринаестогодишњи син Коља који је још као четворогодишњак говорио: „Ја ћу кад порастем да студирам на ХАРДВЕРУ”. Та његова случајна омашка у ствари је осликавала наше стварно схватање Харварда као хардвера у односу на све остале универзитете у свету. И сад кад смо ту, на најбољој школи у свету, ми уместо да венемо у некој великој библиотеци седимо у удобном салону и радимо исто оно због чега су мог ујака Драла прогласили црном овцом у породици и због чега га и дан-данас потежу као застрашујући пример како интелигентан човек може да упропасти свој живот.

„Је л’ знате шта је Тесла? Србин. Ви сад не бисте имали ни струју, ни те компјутере, ништа да није нашег Тесле. Ни телефоне не бисте имали без нас јер је наш Михајло Пупин измислио калем без кога телефон не би могао да функционише. Радио! И радио је наш, али га је Тесли украо Маркони. Милева Марић, то вам је Ајнштајнова жена, и била је суперматематичар и према историјским подацима она му је радила све прорачуне за теорију релативитета”, ређам у заносу, али већ видим да их губим. Онда спасоносно посежем за њима познатим ликом: „Вирд Ал Јанковић – наш”. Погодак, видим разрогачене очи мојих нових познаника: „Стварно?”. Аха, стварно.

После кажем Влади „Је л’ ти видиш да они мисле да је Тесла Американац?”

„Па код мене у школи мисле да је и први човек у свемиру био Американац”, каже Коља, који је све време нешто пише и изгледа као да не слуша шта ми причамо.

Обоје га погледамо упитно.

„Јуче ме сви убеђивали у одељењу да ништа не знам и да је Нил Армстронг био први човек у свемиру, а ја им кажем није он него Јуриј Гагарин. На крају сам им рекао какав Нил Армстронг, па и оно куче је пре њега било у свемиру… Лајка”, одговара нам на непостављено питање, видно изнервиран самоувереношћу коју показују они који мање знају.

How are you

Американци су јако љубазан свет. Толико су љубазни да би их у Србији сматрали сумњивим. Према српским мерилима толико фин је само неко ко нешто хоће од тебе. Или неко ко ти не говори оно што стварно мисли. Човек би овде лако могао да се навикне да слуша само такве ствари, како добро прича енглески, како није дебео, како му је лепа фризура, како је духовит, паметан и интересантан, како је храбар и добар новинар. Сва срећа па код куће имам два присебна Србина да ме врате у реалност.

Првих дана сам на улици одушевљено одговарала свакоме ко поред мене прође насмејан и каже: „How are you”. У почетку сам сваки пут питала Владу откуд знамо тог човека који нам се јавио на улици, а онда сам се навикла на ту малу, безазлену љубазност. Није ни чудо што сам била збуњена с обзиром на то да питање „Како си” није ни најмање наивно код нас у Србији. Ако си неког питао „како си”, макар и тако у пролазу на улици, то значи да имаш макар пола сата времена да саслушаш како је некоме мала плата, здравље лоше, фирма пропада, брак у кризи, кола на поправци, ташта у гостима и живот у ћорсокаку. Иначе се тема „како си”, не начиње. А Американци, изгледа, не знају за то правило. Питају те „како си” и прођу поред тебе, остављајући те с бујицом речи у устима које су једва чекале да изађу да би олакшао душу, а сад мораш да их прогуташ назад јер нема ко да их чује. Јер тог ко је требало да их чује није брига ни како си ти ни шта те мучи, него пита како си само тек реда ради. За Американце је једнако нејасно зашто неко не може да пита „како си” и прође без одговора, колико је и за Србе нејасно како неко може да те пита „како си” и не сачека одговор.

Кад схватиш да нико од тебе не очекује да стварно кажеш како си, убрзо схватиш да се скоро иза сваког комплимента који ти Американци дају крије нека замерка. Тај амерички манир врло сам често примењивала у својим интервјуима са српским политичарима. Не бих се, наравно, никада тога сама сетила, ја одмах ударам песницом у главу, али ме је томе научила моја пријатељица и уредница која је годинама живела, а где друго него, у Америци.

„Не можеш одмах најоштрије питање, прекинуће интервју. Мораш да научиш да му прво кажеш нешто лепо”, као да и данас чујем како губи стрпљење док покушава да угради мало америчке прагматичности у моју српску ратничку тактику. И колико год ми било страно и мрско да примењујем овај амерички рецепт, морам признати да је увек урађао плодом.

Од те моје другарице сам научила да Американце добро слушам тек кад дођу до „али”. Дуго сам мислила да је у питању њен карактер, али сам после схватила да је то научила, а сад видим и где.

Siberians

Док нисам слетела на аеродром Логан мислила сам да међу нама који смо до пре неку годину били у рату нема више тајни. Ми се бар добро знамо. А онда после два сата чекања у реду пред шалтером на аеродрому, где смо отворено незадовољство третманом показивале само ја и још једна мала индијска девојчица која се ваљала по поду и плакала, схватим да смо ми из реда за „нон ресидентс” за њих сви исти. Невидљиви.

Убрзо сам од својих првих америчких пријатеља, дивних људи који су нам се нашли при руци наших првих дана боравка у „гостима код непријатеља”, схватила да они немају појма да су нас бомбардовали, не знају ни ко смо ми Срби, а још мање где се Србија налази.

„Па како сте нас онда нашли кад је требало да нас бомбардујете”, питам изазивачки свог првог америчког пријатеља.

„GPS, my dear, GPS”, одговорио ми је ноншалантно.

Када сам видела његову добродушност одустала сам од првобитног плана да им кажем како од бомбардовања имам нападе панике… како сам месецима свакога дана молила Бога само да заустави то бомбардовање а да се ја заузврат више никада нећу жалити на глупости као што су немање пара или немање воље… и како ме је отац после два месеца питао шта то стискам у наручју сваке вечери док седимо у мраку и чекамо да стане грмљавина и како сам ја после два месеца схватила да се не одвајам од ранца пуног папира с мојим новинарским белешкама… и како сам наивно веровала да је природа некако то уредила да они које три месеца бомбардују не могу у исто време да имају и земљотрес... И како сам им захвална до гроба јер сам тек током бомбардовања схватила да ми је најважнија ствар у животу да имам дете, јер је то једино за чим сам зажалила у тренутку када сам помислила да ћемо сви погинути… И како то није први пут да нас бомбардују, како су нас бомбардовали и 1944. године, када смо били савезници, на самом крају Другог светског рата, како би наводно Немцима одсекли одступницу у повлачењу… И како су тада, на Ускрс 1944. године, у Београду побили неколико хиљада људи који су преживели рат и погром фашиста и дочекали бомбе својих савезника... И како су тада бомбама сравнили и читав један град на југу Србије који је данас познат по добром роштиљу јер лепе зграде по којима су пре савезничког бомбардовања били познати више никада нису изграђене... И како смо тај „немили догађај” избрисали из својих историјских уџбеника да не бисмо кварили односе са својим савезницима...

Уместо свега тога само сам својим новим пријатељима наздравила чашом ракије мога оца, од шљива које је сам узгајао и које су слађе од било чега што су икада пробали, и које ће једном морати да дођу и виде својим очима.

„А је л’ код вас јако хладно”, пита ме моја нова пријатељица.

„Па, онако, није много”, одговорила сам, уједно се у себи питајући што сви стално питају да ли је у Србији хладно.

Одговор је стигао неког десетог дана нашег боравка у Америци. Испоставило се да су нас на аеродрому оне вечери кад смо дошли уписали као Russians. Serbia, Siberia, мала разлика. Пар словних места и око 3.000 километара.

„Одлично, рећи ћу им да ми пореске пријаве шаљу у Сибир”, била сам духовита док ми нису објаснили да грешку америчке администрације морам ја да исправим да ме они не би казнили зато што су они погрешили. Логично. На аеродром смо отишли поново све троје. Нашли смо имиграционо одељење и једног полицајца који је погледао наше пасоше и одмах рекао: „Да погодим, ви сте из Србије а уписали су да сте из Русије?”

„Јесте. Значи нисмо једини?”

Само је одмахнуо руком и искривио уста у ироничан осмех. Изгледа да америчка држава Србију препознаје као руску покрајину , и то не само на аеродрому Логан, рекла бих. Када смо коначно повратили свој идентитет, могли смо да упишемо дете у школу.

Службеница у одељењу за упис у школу је љубазно питала: „Који му је матерњи језик? Сибирски?”

„Па јеси ти њој рекао да сибирски језик не постоји и да то није земља, него област у Русији”, питам Владу који ми препричава најновије догодовштине с америчком бирократијом. „Шта их уче у тој школи”, питам надмено, презадовољна што могу да констатујем да је службеница у америчкој администрацији глупља и од службенице у српској администрацији која ми је обично служила за меру за глупост.

После ми је мој амерички пријатељ рекао да он дуго није знао да је Африка већа од Америке јер је географска карта у његовој школи била као одраз у искривљеном огледалу, и све је, осим Америке, изгледало мало. Ту причу сам касније врло успешно користила да објасним америчку спољну политику.

Воће које не труне

У агенди америчких дипломата у Србији израз патриота употребљава се за оне Србе који су против учлањења Србије у НАТО и који су критични према уласку Србије у Европску унију. Оној мојој другарици и уредници, која је пола свог живота провела у Америци, један бивши амерички амбасадор на неком пријему на коме је, као и много пута до тада, износила свој критички став о мешању запада у унутрашње ствари суверених држава, као што је и Србија, рекао је скоро прекорно: „Јесте ли ви патриота?”

„Наравно. А ви нисте?”, ућуткала га је.

Први судар с америчким патриотизмом имали смо на Фенвеј парк стадиону на бејзбол утакмици Ред сокса из Торонта на коју смо Кољу водили за тринаести рођендан. Четири сата додавања хотдогова и чаша с пићем навијачима око нас, слушања некакве песмице спеване у част Кенедијеве ћерке и чекања краја, прекинула је објава водитеља: „А сада сви устанимо и аплаузом поздравимо једног од наших хероја који у Авганистану бране амерички начин живота”.

Моју псовку заглушио је аплауз 37.000 америчких патриота поносних на свој начин живота. А ја сам опет била поносна на то што смо одгајили дете коме нисам морала да кажем да треба да остане да седи док сви други стоје.

Мој патриотизам у Америци, баш како стручњаци за људско понашање предвиђају, прво је почео да се испољава на пољу гастрономије. Кажу психолози да је то знак носталгије. Прво што човеку почне да недостаје када је далеко од куће, наводно, нису родбина и пријатељи, него храна. Мислим да је претерано да се каже да ми је за ова три месеца на памет чешће падала добра свињска шницла него рођени брат, али психолози тврде да је тако.

Међутим, психолози би свакако могли да се позабаве и тиме какав утицај на човекову психу и развој има чињеница да воће и поврће у Америци не труне. Наша прва америчка лубеница није имала семенке. Ни укус. Ставили смо је у фрижидер, очекујући да је и бацимо за који дан. Дани су пролазили, а она је пропадала спорије од мене. И после две недеље била је иста као оног дана када смо је купили. На крају смо је бацили, побеђени. Шта год да је било у тој лубеници требало би стављати на лице. Тајна вечне младости.

Коља је први пут у животу прославио рођендан без бабине „интерконтинентал” торте, оне с два фила и корицама од ораха. Торту смо му купили. Белу. За Владин рођендан смо купили браон. Ја сам касније купила црвену, чисто да потврдим своје сумње. Све су исте, само их обоје другачије. Онда сам дефинитивно схватила да ништа од тога што овде једемо неће да утоли глад.

Док нисмо нашли нашу храну. А онда смо нашли и нашу кафану. Потом и наше људе. Иако смо с некима од њих ратовали, то су ипак – наши.

Не очекујем да Американци то разумеју, јер да су могли да разумеју не би се никад мешали у наше свађе. И после свега, ево нас, сви смо ту. Непријатељи.

Драгана Матовић

-----------------------------------------

КАРЛОВ УГАО

• Вредни Срби су се разлетели по целом свету. Зато што у њиховој кошници трутови воде главну реч.

• Неким Србима из Аустралије ближа је Србија него многима одавде.

• Живим у Русији, и тамо ми је океј.

• У Немачкој радим као црнац. Белац сам само на лето, у свом селу.

• Један обреновачки гастарбајтер: Овде у Африци јесте велика врућина, али бар нема поплава.

• У Швајцарској је толики ред и закон да Срби једва преживљавају.

• Овде у Канади је толики снег нападао, да сам под сметовима изгубио ауто. Нажалост, ташта није излазила из куће.

• Србин се свуда сналази, јер је мултинационалан: пије ко Рус, пуши ко Турчин, буни се ко Грк у апсу и надрљава ко жути...

Драгутин Минић


Коментари28
29fc3
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

tasa
Ali da dodam da ne budem nefer --konacno neko ko je otisao a da ne pljuje Srbiju...Lepo od vas, i kvalitetno je napisano. Mislim da bilo pozitivne ili negativne generalizacije su naravno samo to --generalizacije, ali svi uopstavamo stvari manje ili vise na osnovu licnog iskustva , pa onda ubedjujemo druge da su nerealni zato sto se njihovo iskustvo ne poklapa sa nasim;-) Tako da mi je zao za prethodni komentar. Neka je sa srecom Vama i Vasoj porodici gde god da ste!
tasa
Nasmejani i ljubazni Amerikanci koji te pitaju "How are you?" ...Haha...Haha...I Da nije u Njujorku mozda? Haha...Joj kako su neki ljudi nerealni.
Gastarbeiter obicni
Gospodjo puno toga je istina sto ste napisali no,medjutim o opst.obrazovanju zitelja jeden zemlje dobit cete obj,sliku ako redovito procitate Kolumne i Kommentare npr u srb.stampi!je primitivnije stimme bolje!Ozbiljni komentari vise ne prodju !selekciju!'Dzabe uopste bilo sta komentirati ako ne crnite zapad odn.ako ne uvelicavate Rusiju!
Diaspora Dipl. Ing.
Prvo"Amerika nije drzava nego kontinent sast.od 52 Dave(ako se dobro sjecam brDrz.)Globalno o USA nemoguce govoriti jer je razlika izmedju istokab zapada severa juga je ogromna!(i ekonom.i geogr,)zajednicko je da takoreci nemaju srd.,stalez tzv."gradjanstvo!"!Puno vremena smo proveli posto imamo i rodjaka i puno prijatelja ali i ugl.na istoku(NY.Boston,Filadelfia)odn. Zapadu( Californiju,i Arizonu)sto nije dovoljno da covek dobije obj.sliku o Amerikancima!(narodcito ne u NY-ku) samo kroz putovanjima u drug.kraljevima obj,sliku nije moguce dobiti!Jedno je sigurno i to da mamutni dio zitelja USA jako skromno obrazovana a mioritet( sa puno dodjosa iz cj'sveta). su supper obrazovani pametni ljudi koji cj,svet serviraju sa div.Know how iz div,istruc..,Instituta jer pored mozgova sa ogr,kapacitetima imaju ogr,financ,sredstava za istraz.i razvoj!
Џејми Шеј
"Da se otvorimo za nesto novo i da naucimo" kazu neki komentatori, amerikanizovani ili posvabljeni. A kako se to od okupiranog naroda od strane istih tih Amera ili Svaba, postaje okupator? Pojedinac kao zrtva jos moze da se prekrsti ili da se poistoveti sa svojim zlocincem, ali ceo narod malo teze. Zato je preumljavanje Srba cilj kome tezimo dok ne stignemo u EU, kao sto smo nekada isli u komunizam kao svetlu buducnost. Zaista je tesko shvatiti potrebu nekih da naturaju svoje razumevanje sveta, kako to vec 200 godina (ili duze) rade Ameri i Svabe. Draganin tekst je primer iz koga bi mnogi imali sta da nauce pod uslovom da savladaju citanje, bez obzira na "odbranu interesa sredine u kojoj zive". Kriticki odnos prema okolini je norma za mislecu osobu - ne moze svakome da padne jabuka na glavu da bi izmislio gravitaciju.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /
Мој живот у иностранству
Мој живот у иностранству

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља