недеља, 09.12.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 21:01

Василија – херој Мојковачке битке

Аутор: Новица Ђурићпонедељак, 05.01.2015. у 08:15
Јанко Вукотић и Василија Вукотић

Од нашег сталног дописника

Подгорица – Међу народима, поносним памтишама, никада не бледи светлост славне историје која је обасјала пут на земљи онима који ће њиме наставити славно да корачају. А таква светлост блеснула је са једне од најкрвавијих битака Великог рата, она која је телима црногорских ратника зауставила плаховиту реку Тару и до тада незадрживу и крвожедну војску Аустроугарске, чувена Мојковачка битка (1915.)

У тој најсветлијој бици у историји Србије и Црне Горе, једина жена, пушконоша, хајдук, сведок страдања, херој и јунак била је ћерка стратега и јунака сердара Јанка Вукотића.

Скоро да нема приче из рата а да се у Црној Гори не помене Василија Вукотић, ћерка јединица гласовитог сердара Јанка, баш као што се ранама поносила и српска хероина Милунка Савић.

Причу о њој додатно је актуелизовао јубилеј Великог рата, односно Вељег, како су га називале горштаци из црногорских племена.

Док је Јанков син Вукашин још увежбавао сигурне кораке, дете које је тек срицало реченице, сестра Василија одлучи да га замени и раме уз раме стане са оцем пред бајонете аустроугарске војне армаде, до тада скоро непоражене и незаустављиве. Храбро је корачала на Мојковцу између земље и неба у пламену.

Јуначки, не жалећи своје животе, Санџачка војска Краљевине Црне Горе била је скоро живи штит српској војсци пред налетом непријатељске силне војске и уз бројне жртве омогућила је српској браћи да се повуку преко овдашњих и албанских гудура све до Јадрана и евакуишу на Крф.

Пуних 45 дана Црногорци су бранили положаје и одступницу српској војсци по незапамћеној јануарској хладноћи, чије трупе су касније успеле да прођу кроз Скадар и да одатле савезничким бродовима буду одвезене до Крфа.

Био је то тренутак када је Црна Гора, пред све жешћим и јачим налетом Аустроугара, први пут у својој историји капитулирала. Њен слом Јанко Вукотић је доживео као личну трагедију.

А како је све то изгледало у тренуцима великог личног слома генерала Вукотића, најбоље сведочи запис по завршетку рата његове ћерке Василије, која је ту белешку поклонила публицисти Антонију Ђурићу, а он је објавио у књизи „Жене солунци говоре”.

„Иако му је тада било тек 49 година, био је оронуо као старац. Пао је у очајање, као и ми који смо у тим часовима били код њега, мислили смо да је свршено, да неће преживети. Одвели смо га некако у село Грлић, близу Даниловграда, код рођака да ту издахне пре него што угледа плавичасте аустроугарске униформе”, записала је по завршетку рата Василија и предала цео текст публицисти Антонију Ђурићу, који га је унео у књигу „Жене солунци говоре”.

Она је записала, односно папиру поверила, атмосферу уочи саме битке, на Бадњој вечери у Колашину где између осталог стоји: „И у здравицама, уз подигнуте чаше, чују се речи заклетве да непријатељу неће уступити ни педаљ земље, да ће изгинути на бранику отаџбине. Важно је да је братска српска војска измакла, ако ми изгинемо имаће ко да нас освети и сатре швапску силу.”

Василија записа да су у Мојковац те ноћи стигли у свануће, да је одмах почела таква борба да су „земља и небо у пламену”.

Како је судбина зацртала, крваву Мојковачку битку преживео је Јанко Вукотић и био заробљен, да би се после ослобођења и уједињења вратио из логора Болдогасон, дочекан свим почастима и признањима. Умро је 1927. године и сахрањен је на Новом гробљу, десно од главне капије, у близини гробнице Николе Пашића. У исту гробницу, пет година касније, сахрањена је његова супруга Милица.

А прича о хероини – Василији Вукотић, доведе нас до њеног братанца у Подгорици, који се окитио дединим именом Јанко Вукотић, који подсећа да је Василија пре Мојковца видала и пребројавала рањенике у балканским ратовима. Као петнаестогодишња девојчица добровољно се пријавила у болничарке, а уз њу је била и њена мајка.

„Поносан сам што су моји преци златним словима исписивали историју свог народа. Међутим, и они су само део многих њихових сабораца, који с правом могу да понесу тај епитет. Моја тетка Василија била је уз свог оца, мога деду, сердара Јанка, на чувеном ратном попришту код Мојковца у Првом светском рату”, казао је Јанко, који је свом сину дао има Вукашин, а ћерки Милица.

И имао је по коме, каже се у Црној Гори. А ако је неко и на трен заборавио ко је била Василија Јанкова Вукотић, подсећамо да је била изванредни познавалац руског и француског језика. Први пут се удала за др Ника Мартиновића и други пут за генерала Божа Врбицу...

Судбина јој је одредила да оба пута остане удовица. Живела је у Београду и умрла 1977. године, где је и сахрањена. Остало је заборављено да је син сердара Јанка, капетан Вукашин Вукотић, био ађутант краља Александра Карађорђевића.

Можда се и имена великана лакше забораве, али поруке попут Василије Вукотић памтиће векови, посебно ону након Мојковачке битке када је рекла: „Да није било крвавог Божића на Мојковцу не би било ни Васкрса на Кајмакчалану.”


Коментари17
e7f75
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Petar Terzic, Hjuston
Mojkovacka bitka je bila jedna od najaltruistickijih bitaka u istoriji.Te zrtve crnogorske vojske ne mogu se umanjivati,niti se mogu osporavati i praviti paralele sa unapred izgubljenim a dobijenim bitkama,kakva je bila zajednicka crnogorsko-srpska bitka na Skadru.Ako ostavimo po strani kalkulacije i nadgornjavanja dve rodbinski povezane dinastije,narodne vojske, srpska i crnogorska, casno su i uz najvece zrtve izvrsavale svoje vojnicke obaveze i uzajamno se pomagale u duhu nacela:"Kad se bratska srca sloze i olovo plivat moze!"Istorijske istine radi treba reci da, stiteci odstupnicu srpskoj vojsci, crnogorska vojska je polozila mojkovacke zrtve kako bi znatno umanjila srpske gubitke u predstojecoj albanskoj Golgoti,jer,"Taj ne znade sto su muke teske ko ne prodje Albaniju peske!" Neki istoricari su skloni jednostranim prilazima pa zakljucuju:mogla je crnogorska vojska da podje za kraljom Nikolom ili mogla se sva odmetnuti u komite.Jedno su procene i planovi a drugo su "magle rata".
Petar Terzic
Serdar Janko Vukotic je toliko bio srastao sa bicem svoje vojske da je svoju jedinu kcer, jos od malih nogu (bila i na Bregalnici), vodio sa sobom u rat, a samim tim drzao jedinstveni borilacki duh svojih ratnika.Kako se ta malobrojna poluprofesionalna vojska uvek borila protiv brojcano znatno jacih profesionalnih vojski, svoju unutrasnju snagu morala je da crpi u tako specificnoj organizaciji vojnickog ambijenta i ratnicke tradicije. Tu se krila tajna vojnickog uspeha. Nju su karakterisali - spremnost, odlucnost, pregalastvo i borbeni moral, kako bi se snazno podneli nacovecanski napori i svaka zrtva. Njegova komanda je uvek bila - "Zamnom junaci!" Na takvog pouzdanog vojskovodju mogla se osloniti srpska Vrhovna komanda. Crnogorska vojska je drzala 500 km fronta, te omogucila iznudjeno povlacenje srpske vojske u podnosljivijim uslovima. Iscrpljena crnogorska vojska je suzavala front do odlucujuceg poprista na Mojkovcu.Za sve to vreme povlacila se do zadnjeg srpska vojska i komora.
SA DOKUMENTIMA JE JASNO
15.01.1916.Nikola Pasic od ruskog cara Nikolaja-2 TRAZI SPASENJE VOJSKE= POMOC !? 18.01.1916. ruski car Nikolaj-2 salje telegram engleskom kralju i francuskom predsjedniku, u kome kaze:"Ako srpska vojska ne bude spasena , Rusija ce raskinuti savez ...". INTERVENCIJA ruskog cara je UBRZALA saveznicku pomoc a italijanska vlada je dozvolila Srbima da udju u Valonu ?! To see SVE DESAVA posle 18. januara 1916 !!! Sto se dogadja NA MOJKOVCU za to vrijeme ??? Da li vam je SADA JASNO zbog cega su crnogorci ginuli na Mojkovcu !!!
Krsto P
Autor teksta je dobronamjeran, pa cak i romanticar, ali nije upucen. Crnogorska vojska je stitila odstupnicu srpskoj vojsci 45 dana, ali ne poslije Mojkovacke bitke nego PRIJE nje. Mojkovakcka bitka je bio zadnji, a ne prvi cin. Doduse u vrijeme vodjenja bitke, Bozic 1916. (po novom kalendaru), srpska vojska je uveliko bila prosla Skadar. Tako da tek trebao objasniti razloge zasto je bitka vodjena. Istoricari vec 100 godina ne uspijevaju da daju iole uvjerljivo objasnjenje.
vujo- raicev
Svi pravimo propuste ?! Ako je AUSTROUGARSKA OFANZIVA pocela za BOZIC i trajala 45. dana onda je TO' i po JULIJANSKOM i GREGORIJANSKOM kalendaru bilo 2016.godine a ne 2015.!!! Druga stvar' je da je jedan od nisandzija crnogorskih mitraljeza bio Filip-Savov Radunovic iz Progonovica i ON' kao MITRALJEZAC je tvrdio (pred vise i danas zivih svjedoka) da ih je na Mojkovackoj bitci, bilo ukupno TRI' (3) ?!!!

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб Правила о приватности

Developed by: NewTec Solutions & TNation

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља