четвртак, 20.07.2017. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 14:25

Слика није дотрајала столица

Аутор: Марија Ђорђевићсреда, 07.01.2015. у 15:00
Марија Драгојловић: „Плава кутија 1” и „Плава кутија 2”

Сликар Љуба Поповић има оправдану зебњу за своје монументално платно „Триптих о материји и смрти”. Ова слика, названа према истоименом, првом аматерском филму Живојина Павловића, откупљена је својевремено за хотел „Интерконтинентал”, где је прекривала цео зид свечане сале о чему нам је Љуба потанко испричао у тексту који смо објавили у новогодишњем броју.

Када је хотел, много година касније продат, заједно са намештајем избачена је и Љубина слика. Уз помоћ свог галеристе нашао ју је у неком депоу, како каже, на периферији Београда. Страхује за њену даљу судбину.

Случај слике Љубе Поповића није усамљен.

Уметници Марији Драгојловић (добитници „Политикине” награде 2010. године) откупљене су 1991. године када се отварао хотел „Хајат”, две уљане слике на платну – „Плава кутија 1” и „Плава кутија 2”, (160 x 210 цм), са великим дрвеним, ручно бојеним рамовима, ширине 15 и дебљине 5 центиметра. Купљене су по избору дизајнера хотела. С обзиром на то да слике представљају кутије за чај, постављене су у хотелском ресторану познатијем као „Соба за кафу и чај”. После неколико година Марија Драгојловић је чула да слике више нису у том ресторану, али како је уобичајено да се у јавним просторима поставке мењају, веровала је, каже, да су слике склоњене у депо.

Када је 2008. године организована изложба српске уметности у Сент Етјену, требало је да ове слике буду позајмљене на четири месеца колико би изложба у Француској трајала. Када је дошла да их види пре паковања, Марија Драгојловић била је у шоку:

„Једна слика је била без рама, друга са уздуж напуклим, изгуљеним, оштећеним рамом, саме слике су биле прљаве, као неком браон течношћу исполиване, на многим местима огуљене, са истегнутим, улубљеним платном на више места, као од некаквих удараца! Стајала сам, у шоку, почела сам да плачем. Као да ме је неко ударио у стомак!”


Ма­ри­ја Дра­гој­ло­вић (Фото Ж. Јовановић)

Упркос покушајима, комуникације са директорима није било. Уметница је сама организовала експертизу, рестаурацију, конзервацију. Извештај је достављен „Хајату”, али опет, без одговора.

Марија Драгојловић тужила је хотел „Хајат” и добила пресуду на Вишем суду у Београду. Прошле су две године и пре месец дана на основу жалбе „Хајата”, Апелациони суд поништио је пресуду. Марија Драгојловић платила је око 200.000 динара трошкове поступка. Сада је двоструки губитник: уништене су јој слике и одбијена је на суду.

„Осећам се згажено и понижено”, каже ова уметница. На питање где су те слике сада, каже да су и даље у власништву „Хајата”.

Хотел „Хајат” је, такође, у својим златним данима, наручио да се ослика зид у тадашњем „Италијанском ресторану”. Биле су то секо-фреске, што значи сликање пигментом на сувом малтеру. То су урадили уметници Дарја Качић и Милутин Драгојловић.

„Било је то 1989. године, а они су нам баш наручили да то буду помпејанске фреске. Када је пре неколико година мој колега отишао да види у каквом је стању сликани зид, схватио је да је прекречен. Размишљали смо и ми о тужби, али нам је у неком неформалном саветовању речено да то више није наше власништво, и да тај власник има права да ради шта хоће”, прича Дарја Качић.

Да, власник може са својом имовином да ради шта хоће. Али у овом случају бахатост је заменила етику, а уметност је изједначена са столицама и пепељарама. Третира се као дотрајали намештај.

Избор уметничких дела је одраз укуса и знања.

Однос према уметничком делу је питање морала, одговорности и поштовања.

Куповина уметничког дела подразумева и чување тог дела. Ипак, у праву су изгледа они који воле да кажу да се „ништа не подразумева”. Шта би могло да спаси слике које су разни хотели и фирме препустили „шефовима мобилијара”?

Прошле године Министарство културе је после дужег времена обновило институцију откупа уметничких дела. Музеји и галерије конкурисали су са намером да обогате своје колекције. С обзиром да ће ове године бити отворен Музеј савремене уметности, а 2016. како је најављено и Народни музеј у Београду, ето шансе да се нека од ових уметничких дела нађу на сигурном месту. Тим пре, што баш музеји имају право прече куповине.


Коментари15
99d95
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Hik Pljuc
Vidim negativne reakcije koje se svode na ovo: "Meni se slika ne dopada i stoga to nije nista - sta hoce ova toboznja umetnica kad je jedina prava umetnost Paje Jovanovica". Zeleo bih da cenjenim 'kriticarima' objasnim kako su pobrkali DVA KRITERIJUMA: sta je objektivno dobro a sta je svidjanje. Razlika izmedju ovih kriterijuma je sledeca: za prvi moras imati (strucna) znanja: formiran sistem vrednosti, putem umetnicko-teoretskih, estetskih i filozofsko-poetskih aspekata: urodjeni ili razvijani UMETNICKI UKUS. Ovo suzava broj onih koji vladaju ovim kriterijumom. Za drugi kriterijum vazi samo LICNI UKUS: "svidja mi se jer je plavo, ne svidja mi se jer ja ne volim/razumem takve slike. Drugi kriterijum koristi SVAKO. Delo koje postigne poklapanje oba kriterijuma (slaganje siroke i strucnu publike) postaje klasik: Paja Jovanovic, Van Gog... Podsetio bih da je tadasnja publika pljuvala po Impresionizmu, a po Van Gogu jos i vise. A danas je to sve klasika!
Milan Petrović
Znači ne treba kupovati slike. Posle još treba neko da me tuži ako mu se ne dopada kako postupam sa slikom koju sam kupio, na primer nisam je stavio na glavni zid u dnevnoj sobi nego u hodnik. Stvarno ima iskompleksiranog sveta među umetnicima. Vrednost slike je relativna kategorija, dok vlasništvo nije.
Teodor Mirijevski
E pa gospodo autori, kada prodajete svoja dela, do kojih vam je stalo, angazujte advokata iz te oblasti pa onda zakljucite valjan ugovor sa kupcem kojim cete predvideti i ovakve situacije. Ovako ispada da vam je kriv Apelacioni sud i ko zna ko jos.
kino oko
treba biti malo hladniji, posmatrati sve sa više smisla za 'dadu',humor,nadrealizam,avangradu...danas jeste,sutra nije, očekuj od drugih ono što drugima daješ,malo gandijevske mudrosti, ravnodušnosti,cinizma, ironije prema sebi i svom delu kao što si pokazao prema drugome...a o odnosu društva prema umetnosti, o odnosima među umetnicima,to je priča o odgovornosti.ta priča nije nastala u hotelu interkontinantal i hayat nego u jednoj klasi koja sebe predstavlja, već više od deceniju, kao kulturnu klasu,to jest' elitu,budnu.za šta budnu?...kako je takva elita reagovala?,kako se sladila kada je gorela skupština i kada su kradena umetnička dela?- kao kolateralu pobede svoje malograđanštine.kako se grubijanski,politčki korektno odnosila prema umetnosti i stvaralaštvu drugoga? a svoju naplaćivala-nežno.ovi hotelski poslovi su samo rezulatat delovanja nekulture same elite a nikako simptom.
LJUBITELJ UMETNOSTI I PRAVDE JUGOSLOVEN
Postovani, Pojedine sudije koje sude u procesima vezano za umetost i umetnike dolaze iz razlicitih sredina i okruzenja, pa prema tome i imaju i takav odnos, tj. siromasna sudska praksa, vecinom na stetu umetnost i umetnika. Primera ima dosta Primer sa klubom u hotelu " Mazestik " gde su prekreceni zidovi i plafon u crnu boju, na kome su prethodno uradjene po plafonu slike u vrednosti od 350.000$, izbacen, promenjen interijer, namestaj, slike, sve u stilu Art deko, umetnice Vesne Vujice, supruge upokojenog Dragosa Kalajica. 1990 godine, kriminalna grupa na celu sa kriminalcem, osudjenim ubicom, Andrejom Draskovicem, otela na silu, mitom, od prethodnog zakupca, URED Srbije i Udruzenja dzez muzicara Srbije, potpisivanjem duplog ugovora, koji je potpisao tadasnji potkupljeni direktor hotela, ,, Mazestik ", Mladen Dukic, uz saradnju sa zenom bivseg ministra za kulturu, Biljanom Kasanin i zenom bivseg zamenika direktora ,,Sava centra ", Sladjanom. Slucaj prijavljen, nikad zapocet.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља