Љубивоје Ршумовић, један од наших најпознатијих песника за децу, успешно је започео и 2008. годину. Ршумовић је 29. добитник награде „Политикиног Забавника” за најбољу књигу за младе, објављену у претходној години. Признање му је припало за аутобиографску збирку прича „Три чвора на трепавици” коју је објавио поводом 50. годишњице књижевног рада.
Некако у исто време, и за исту књигу, Ршумовићу је уручена и новоустановљена награда „Душко Радовић” за најбоље дело за децу у 2007. години, коју додељује Национална канцеларија за дечју књижевност.
Своју прву песму „Сава букова глава” Љубивоје Ршумовић написао је у трећем разреду основне школе. Најпознатије књиге стихова с којима расту бројне генерације деце, између осталих су и „Ма шта ми рече”, „Још нам само але фале”, „Вести из несвести”... Ршумовић је и аутор Буквара дечијих права, написао је, режирао и снимио преко шест стотина телевизијских емисија...
Књига „Три чвора на трепавици” донела Вам је у јануару два признања. Шта Вас је подстакло да је напишете?
Такву врсту аутобиографске књиге о детињству, или сећање на крилато детињство како сам у поднаслову назвао књигу „Три чвора на трепавици”, требало би да нам подари сваки уметник. Књижевник, писац, песник да напише књигу, филмски стваралац сними филм, као што је Кустурица снимио остварења „Сјећаш ли се Доли Бел” или „Отац на службеном путу”. Да се на тај начин сваки уметник одужи свом детињству, јер детињство је отац човекове личности, да цитирам Фројда. У својим разговорима које води у Породици бистрих потока др Владета Јеротић стално то понавља – да, у ствари, дете треба почети васпитавати још док је у мајчином стомаку, да мајка мора да разговара са својим дететом, да тај контакт мора да почне од зачећа па до, Јеротић тврди, треће године, неки до девете, десете… Ја мислим до 15. године. Да тај прелаз из дечијих снова и маште у неки стварни живот, такође, треба да покрије породична брига, лепи однос, комуникација, разумевање.
Пред крај прошле године објављена је и збирка личних сећања, песама, прича, анегдота, фотографија... „Ршумдани” у част 50 година Вашег уметничког рада. Како је настала?
„Ршумдане” је урадила „Моба”, окупљена у издавачкој кући „Прво слово”. Моба је у српској традицији а значи окупљање људи да ураде оно што не може човек сам. Они су одабрали фотографије, од текстова направили колажну књигу, од мојих хобија направили рубрику... Мој хоби је фотографија, па сам људе с којима сам се дружио фотографисао и правио портрете. Имао сам већ неколико изложби под насловом „Људи које срећом срећем”.
Интимно сте, ипак, највише везани за књигу „Сјај на прагу”. Зашто?
То је, опет, једна врста враћања дуга. Не толико детињству колико родитељима, завичају, људима, Златибору који је мој други завичај, моја друга отаџбина, том језику (ијекавици) који се тамо чује и који ме је формирао, али који се данас све мање користи. Књига „Сјај на прагу” је враћање дуга мом деди Стевану Симовићу и његовом брату Божу Симовићу, који су свирали уз гусле. Тако сам, од прве свести да нешто треба слушати, слушао њих двојицу како певају народне јуначке песме.
Сонетни венац „Кућа” посветио сам родитељима Михаилу и Милеси. Савете које сам добијао од родитеља, деде и баке, из народних јуначких песама, пуни су моралних норми, етичких кодекса. Они су читав један бонтон који би, по мом мишљењу, требало преносити деци. Данас деца не воле гусле, али треба наћи нови начин да им се то говори. Да им се рецитује; не морају деца одмах да разумеју шта је порука песме, рецимо „Бановић Страхиња”, али је добро да им све то негде остане у свести. Одрастање се одвија кроз препознавање. Они ће једнога дана препознати шта та песма значи и шта је то лепо што они треба из те песме да прихвате и како да се понашају.
Други сонетни венац у књизи „Сјај на прагу” је посвећен мојим синовима. Оно што сам добио од својих родитеља и што је исказано у сада мало архаичном језику, значи ијекавицом и у облику пословица, десетерца, покушао сам да пренесем својим синовима, али у модерној форми, језиком којим они данас говоре.
Ваша неисцрпна инспирација је Златибор, родно село Љубиш. Ваше приче из детињства личе на бајке.
То је оно што Фројд није рекао, а што је доста важно. Тамо где сам формиран као личност, тамо ме и данас емоција вуче, свестан сам тога. Сваког човека вуку детињство и завичај, тамо где је провео детињство жели и да заврши. То сам видео и у каубојским филмовима. Каубоја неко погоди метком и он онако пузећи иде ка свом ранчу и тамо умире. То је нешто исконско. Владета Јеротић тврди да када се старији човек сећа свога детињства више није важно да ли је нешто веродостојно – све је истина. Ако се сећамо детињства као бајке, као митологије, то је та истина.
Меру Ваше славе постављају деца која Вам шапућу стихове када их заборавите. Кажу да је најтеже писати за децу. Делите ли то мишљење?
Тешко јесте, али човек професионалац, ако се бави писањем за децу онолико дуго колико се ја бавим, не може рећи да је тешко. Довољно сам овладао занатом да могу то да радим лагодно. Друго, то радим из задовољства па онда то не могу назвати муком ни тешкоћом. То је нека врста привилегије, јер ми који радимо за децу смо привилеговани. Деца одмах уче оно што им се свиђа, знају песме напамет, од обданишта, преко школе. Имам случајеве да ми младе баке прилазе и кажу да су и оне као деца читале и волеле моје песме, а сада их читају својим унуцима.
И супругу Наташу освојили сте стихом „Бела пахуља у чађавом граду”?
Када смо почели да се забављамо, и када је то било важно, написао сам сонетни венац. То је била, такође, наруџбина, али једне емоције која је универзална и која је велика. Постоји и та врста наруџбине.
Постоји ли податак колико сте до сада песама написали, односно објавили?
Тешко да постоји. Често ме деца питају колико сам песама написао. Једног дана сам сео и сабирао. Испало је да сам написао више од 15.000 песама, у књигама се налази између 3.000 и 4.000. Није свака песма вредна да се нађе у књизи, постоји вежба, нешто није довољно квалитетно, па се баци или преправи, касније користи у неким приликама.
Да ли ће се неке од тих песама наћи у збирци коју најављујете „Песме које сам писао док нисам био песник”?
То је нова идеја. Питали су ме уредници у „Просвети” шта бих ново могао да им понудим. Предложио сам им да направим критички избор од оних песама које сам писао док нисам био песник, а које вреди штампати данас.
Колики је утицај на Вашу каријеру имало дружење с Душком Радовићем?
Утолико ми је дража награда Националне канцеларије за децу и младе коју сам добио после награде „Политикиног Забавника”, јер су јој дали име „Душко Радовић”. Тако сам постао сарадник Сунца, то је Душкова синтагма. Он је написао да ведро мислити и ведро писати, дакле јасно, разговетно, добрим језиком, значи бити сарадник Сунца. Душко Радовић је поред мојих родитеља, деде и баке, учитељице Милице Вођевић, поред Бранка Ћопића кога сам прво почео да читам, одредио мој стваралачки пут јер је неке далеке, шездесете године подржао мој пут тако што ме је прихватио, примио, запослио у Радио Београду, касније у Телевизији, у редакцији часописа „Полетарац”.
Тих 15-20 година колико ми је Душко Радовић био не само уредник, већ и пријатељ и други отац у Београду, за мене је врло значајно, то веома ценим и не могу да заборавим.
Били сте 15 година управник позоришта „Бошка Буха”. Ко је коме помогао: управник песнику или песник управнику?
Нема велике дилеме. Ако је песник управник, онда песник помаже управнику. Сада причам колико је управник помогао песнику, мислим да је помогао много. Уосталом, живот помаже песнику, све што се човеку догађа, све што човек сања, све је то материјал за оно што ствара. Једино онај ко покушава да песму, причу или роман исиса из малог прста а не из живота, мислим да мора да промаши. Онај ко живот пропушта кроз себе и транспонује га, онеобичи га, учини га занимљивим по формули Волтеровој, да је дозвољена свака врста литературе осим досадне, тај ће морати да успе.
А Ваша посвећеност траварству?
То је у генима. Помало сам митоман и у великој мери еколог. Мајка је наставила ту породичну линију траварства, а и деда је утицао да се посветим травама. За апсолутну сам сарадњу човека с природом, с биљкама, са животињама и обратно. Неке животиње не воле или неће да сарађују с човеком. То је њихово легитимно право: да га уједу ако им се не свиђа или их уплаши. Мислим да је човек онај који квари ту сарадњу. С биљкама је то много безазленије, али ни биљке неће да сарађују с човеком који им лоше мисли, а хоће да кажу ономе ко је добронамеран од чега су лек. Траварством се бавим мало инстинктивно, мало у самоодбрани, мало користољубиво јер мени лично користи. Пијем чај од коре дивље крушке да не би шећер надвладао у организму, јер волим слаткише. У свом дворишту имам две дивље крушке, одсечем гранчицу, ољуштим кору и то је то. Занимљиво да се у мојој авлији увек нађе лековита биљка која ми је потребна. Једно време имао сам проблеме с плућима и размишљао сам где да нађем оман и, онда, приметим да у мом дворишту расту три струка омана! Тако се догодило и гавезом, поручивао сам га из Пожеге од рођаке, она ми га је слала, док једног дан нисам видео да у мом дворишту расте и цвета гавез.
-----------------------------------------------------------
Спорт и књиге
Аутор сте и химне Црвене звезде „Све што смо желели, све што смо хтели…” Спорт је још једна страница Вашег живота…
Спорт је још једна дисциплина којом сам се активно бавио. Оснивач сам Карате клуба Црвена звезда и први председник Карате савеза Србије… Могу да кажем да ми је спорт, карате, дружење са спортистима помогло у стваралаштву, чак сам и књигу „Кош” написао у сарадњи с Дуцијем Симоновићем, кошаркашем, и Душаном Петричићем, илустратором.
