петак, 19.04.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 10:50

Вук и јагње су део исте приче

Аутор: Марина Вулићевићсубота, 17.01.2015. у 09:15
(Фото: Л. Адровић)

Главни јунак новог романа „Кућа сећања и заборава” Филипа Давида (издање „Лагуне”) у кошмарима чује воз у покрету, то је воз који је одвео његове родитеље у логор, у страшну смрт. Привиђа му се и мали брат, кога је изгубио у снегу, када су их родитељи, једног за другим, избацили из воза да би их неко спасао. То је само једна од прича из „Куће сећања и заборава”, романа који се налази у најужем избору  за престижну „Нинову” награду. Али, зло остаје тајна, коју нико није сасвим докучио: ни онај који је о злу прикупио највећу документацију, нити онај који је хтео да сиђе до праисконског зла у жељи да поправи свет. Филип Давид је један од оснивача удружења „Независних писаца” (1989, Сарајево), оснивач удружења независних интелектуалаца „Београдски круг” (1990), Форума писаца и члан Групе 99, међународне књижевне организације.

Наш живот повезан је са свим другим животима, чак и ако то не желимо, мисао је једног од ваших јунака. Како и у метафизичком смислу објаснити везу жртве и силника, јер се најчешће чини да је свет кроз историју, али и причу, подељен углавном на ове две категорије?

Једна јидиш пословица гласи: „Вук и јагње су део исте  приче.” У своме писању не бавим се жељом да метафизички, историјски или научно разрешавам неке дилеме стареколико и постојање разумног човечанства. У роману себавим људским судбинама, односно приповедам o људима и догађајима, о трагичним судбинама у трагичним временима. У највећој мери користио сам аутентичне исказе, документарни материјал. И постављао питања: Како човек човеку може да чини такво зло? У чему је смисао зла? Које је право лице зла? Oдговора нема, јер зло има безброј лица, а свему чега се дотакне одузима смисао.

Пишете о искуствима оних који су као деца остављани да би били спасени, о бесмисленим смртима. Тај бесмисао патње најтеже се подноси?

Једна генерација седамдесетогодишњака и осамдесетогодишњака силази са животне сцене. Међу њима су и они који су као деца одбачени од својих родитеља, остављени непознатим људима на чување, сакривани на скровита места у нади да ће их неко пронаћи и пружити им заштиту, остављени крај пута, избацивани из воза у покрету, све то да би били спасени, да не би са родитељима завршили у логору без шансе да преживе. То је једна ужасна, готово незамислива ситуација: родитељи се одричу деце да би их спасли. Таквих случајева је било, много више него што се зна. Нека деца су касније, много касније, када су одрасла, схватала величину и страхоту те трагедијe, нека никада нису, јер су они који су их усвојили и заштитили сачували тајну њиховог порекла и одрастања.

Анри Бергсон је, да би понизио вишијевско зло, и упркос томе што је имао начин да се спасе, стар и болестан ипак стао у ред да буде евидентиран као Јеврејин, због чега се разболео и умро. Да ли је отпор заправо такав: личан, појединачан, лудо храбар, будући да су државе „слабе” да се увек одупру надолазећем безумљу?

Верујем у деловање појединачног отпора. То је моралан став. Јавно одбијање да се служи лошој политици, лошим вођама који читаве народе воде у пропаст. Такав пример дао је и Томас Ман, један од највећих Немаца. Није пристао да живи у једном злочиначком режиму. Напустио је, „издао” хитлеровску Немачку у најмрачнијем периоду њене историје и сачувао образ, свој и оног најбољег што је преостало у тој увелико компромитованој култури. Нажалост, имаи супротних примера када интелектуалци не препознају зло, подрже га и придруже се најгорима. Били смо сведоци и тога, овде, код нас.

Шта говори ваше лично и литерарно искуство у сучељавању са таквим безумљем?

 „Кућа сећања и заборава” моја је, ако се тако може рећи, најличнија књига. И ја припадам тој генерацији која је морала да скрива свој идентитет, да мења идентитет, да проведе ратне године у сталној стрепњи да ће се открити ко су и шта су. Та стрепња када се једном усели у човека остаје читавог живота. Али, управо такво осећање у годинама распада бивше државе и свега онога што се може назвати „безумљем” представљало је додатну мотивацију да не подлегнем доминантном расположењу мржње и нетолеранције, да се томе супротставим колико сам могао и умео.

Нестају живи сведоци, научене лекције престају да буду живе, медији и историчари следе диктат политичара.” Да ли је то  сумња у поузданост људског сећања?

Интимно, верујем да све остаје негде забележено као у Кишовој „Енциклопедији мртвих” или мојој „Кући сећања”. Каткад је памћење страшније од сваког заборава. Посебно памћење свега онога мрачног, чудовишног, тај стално присутни бол који изазива сећање на наше најдраже којих више нема, на дане патње и страдања што су обележили многе животе. Али, шта бисмо ми били без тог дубоко прожимајућег бола, пита се једна од личности мога романа. Тај бол је постао нераздвојни део нашег идентитета, онога што смо ми, без тог бола престајемо да постојимо.

Различити екстремизми цветају у времену економске кризе, чини се. Постоје ли још неки нивои схватања овог механизма?

Нисам сигуран да екстремизам цвета само у времену економских криза. Има и других облика криза. Кризе морала, кризе савести, кризе институција. Не морају увек да се везују за економску ситуацију. Повремено наступају раздобља када избијају ерупције незадовољства, насиља које није лако објаснити, ни разумети. Хана Арент пишући о свеколиком злу признала је како она нема мира на помисао да се холокауст у неком сличном облику опет може поновити. Одбацила је мисао о „радикалном” злу, прогласила је то „теолошком измишљотином”. После суђења Ајхману у Јерусалиму засновала је тезу о „баналности” зла, да је зло нешто људско, плитко, „недостатак расуђивања и мишљења”, нешто што се може контролисати и спречити. Могла је, по сопственом признању, опет мирно да спава. По свему судећи, била је у заблуди. Ратне кланице, мржња, злочини и даље се догађају. Зло је свеобухватно и стално присутно. Присутно је у људској историји, у животу појединаца и колектива. Не пребива „на површини” него у неким мрачним, недоступним дубинама. То делује веома песимистично и онеспокојавајуће. Али са злом се не сме мирити, ма где се јавило и ма колико моћно било.


Коментари0
12c89
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља