Пао је последњи јесењи лист
на раме човека који је остао сам
без посла
без пара
без места на које може да оде
Ненад Глишић, Јесен у транзицији
Многобројне психолошке студије показују да се у периоду новогодишњих и других празника много упадљивије истичу људска усамљеност и депресија, а број самоубистава драстично повећава. Период радости за једне, многи дочекују са стрепњом, без наде и средстава за најосновније животне потребе.
Већ дуже време у различитим саветодавним чланцима по светским часописима може се прочитати да је за корпоративни профит добро имати психопату на челу управног одбора. Принципом „без милости‘‘ побеђује се конкуренција, налазе рупе у закону и заобилазе правила, утиче на државну политику, манипулише „циљним групама” и „потрошачима‘‘.
А где смо ту ми? У потрошачком друштву слобода избора и одлучивања парализована је самим обиљем безначајних алтернатива: различитим укусима чипса и трендсетерским наметањем животних стилова. На политичким изборима гласа се за мање зло; јер кад би избори стварно могли нешто да промене, били би законом забрањени. Речима социолога Зигмунта Баумана: „Никада нисмо били толико слободни. Никада се нисмо осећали толико беспомоћнима”.
Паул Ферег, белгијски професор клиничке психологије и психоанализе, каже да је неолиберализам економски систем који награђује наше психопатске тенденције, мења наш морал и личност и из људи извлачи оно најгоре. Подстичу се ризична инвестирања и иницијативе привредника, јер они свакако неће бити ти који ће сносити последице уколико нешто пође по злу. Успети по сваку цену, не бити „лузер‘‘, максимално искористити дату ситуацију – економски су императиви који диктирају наше вредности и карактер. Финансијска криза нам је, по Ферегу, показала на макродруштвеном нивоу како неолиберализам утиче на појединце. Друштвене везе се распадају, солидарност готово постаје луксуз.
Наш премијер је доласком на власт, добро уочио тај данашњи дух времена. Прочитао је, каже, Вебера и схватио суштину. Потребна нам је, ни мање ни више, „промена свести”. Недовољно радимо, неодговорни смо, чекамо да нам спас падне с неба уместо да покажемо иницијативу. Не сећам се да је икад споменуо политичаре који дају обећања која не испуне, пред медијима најаве популарне мере а затим пусте да их прекрије заборав, нити да је натерао тајкуне да плате порез који дугују држави, па да не мора, како би попунио буџет, сиротињи да смањује ионако ниске приходе.
Ко год се сусрео са било којом оштећеном радничком групом могао је видети из прве руке психичке последице друштвене неправде. Ти људи и дан-данас чекају исход безброј пута најављених преиспитивања приватизација, не зато што се надају ма каквој одштети (мада би и на њу имали права, да живимо у друштву где права радника нису само мисаона именица), већ зато што би им то била коначна потврда да нису одговорни за своје сиромаштво, и за пропаст својих предузећа.
Заробљени у таквој бесконачној петљи, где они који наводно решавају проблеме само праве нове, још комплексније, питамо се: има ли излаза? Своје личне, психичке проблеме нећемо решити док не променимо систем који репродукује најнехуманије, патолошке црте личности и разграђује друштвене основе солидарности. Сваки човек заслужује спас, каже јунак Достојевског који се затекао у безизлазној ситуацији: тај спас је многима данас потребнији него икад.
Председник Покрета за слободу
