уторак, 15.10.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 00:36

Искра књигољубља међу Златиборцима

Аутор: Бранко Пејовићнедеља, 03.02.2008. у 22:00
Изданак лозе просветитеља: Снежана Ђенић, директор библиотеке у Чајетини (Фото С. Јовичић)

Чајетина – У своје време, Љубиша Ђенић Пујо је љубав према књизи и култури Златибором ширио. Библиотеку чајетинску оснажио, селима и забитима ходио па ту књиге доносио, први у Србији „Вукову награду” добио. Данас златиборско књигољубље предводи његова унука Снежана Ђенић, директорка овдашње библиотеке (која носи име њеног деде), изданак вредних и мудрих Ђенића који, ево, деценијама утискују печат просвећености целом крају.

Све се, наравно, променило у животу Златибора, некад сиромашног и неуког, сада у туристичком центру свега пуног, а села све пустијих. Онај ко може већ се дохватио телевизије и Интернета, на књигу углавном заборавља. Ни пешачење по удаљеним селима зарад просвећивања сељана није нужно: и у забити се лако стиже аутомобилом.

Једно, ипак, траје: посвећеност породице Ђенић култури овог краја, писаној речи, животу међу књигама, ризницама знања.

Почело је то још првих деценија прошлог века, тек што је чајетинска библиотека, вршњакиња „Политике”, основана као прва установа културе на Златибору. Селило се тада ово читалиште којекуда, никако да простор устали, па једно време било и у кафани „Рујно”, којом је газдовао Рајко Ђенић. Кафеџија, а љубитељ културе и књиге. Већ са Рајковим сином Љубишом, званим Пујо (1914–1992), у послератним годинама креће развој чајетинске библиотеке.

Он ју је, као једини њен запослени, од педесетих година па до средине седамдесетих потпуно препородио. Стручно је уредио, рад јој осавременио, књигама обогатио. Човек самоук, без много школе, оштећеног слуха, остао је упамћен међу Златиборцима – своју велику љубав према књизи свуда је ширио и другима преносио. Нема овдашњег села ни забити у које није ногом крочио, километрима пешачећи, и зими и лети: да ту донесе књиге на читање, неуког научи, знање свима прошири.

Био је Пујо попут какве покретне библиотеке. А имао је и систем из руке у руку: ево ти књига, па понеси комшији. И сам је много писао и стварао. Још 1938. издаје први златиборски туристички водич. Касније, сакупља и сређује народне умотворине, прикупља музејски вредне предмете, сарађује као новинар са многим листовима и часописима. Објавио је 765 разних чланака, 33 књиге, приредио 31 публикацију, илустровао десет књига. Његове „Ерске мудролије” имале су више издања са 15.000 примерака, његов стручни рад „Златиборски летопис” откупила је САНУ.

Нису Ђенићи, као предратне газде, били омиљени код комунистичке власти, али Пујово вуковско дело заиста није могло да буде незапажено. Године 1964. постао је први добитник „Вукове награде”, својим делом инспирисао културне посленике у Београду да то признање установе. Добијао је Љубиша и многа друга признања, а последњих година чајетинска библиотека носи његово име.

Наставили су, наравно, Ђенићи и после Пуја свој књижевни рад. Његов синовац Милисав, овдашњи професор историје, објавио је тридесетак књига о прошлости Златибора, а Милисављева кћерка Снежана, такође професор историје по струци, пре две и по године је постала директор библиотеке „Љубиша Р. Ђенић” у Чајетини, оне коју је њен деда уздигао и напредном учинио.

– Ово је сада модерна и пространа, савремено опремљена установа са око 50.000 књига, музејском збирком, галеријским простором, летњом позорницом и другим садржајима, на услузи и мештанима и туристима који долазе на Златибор – казује нам Снежана Ђенић, која је пре доласка на ову дужност била директор Музеја „Старо село” у Сирогојну.

– Библиотека се бави и издаваштвом, ове године смо објавили шест публикација. Мада је Чајетина мала општина, ово читалиште је на основу оцене Народне библиотеке Србије изнад републичког просека по свим мерилима – с поносом истиче Снежана, додајући да је рад са књигама и баштином потпуно испуњава (и сама пише), па намерава да овде потраје, колико се буде могло. Ту је, наравно, и обавеза према прецима.

А планира Снежана, кад ускоро библиотека добије свој ауто, да настави мисију деде Пуја – крене у походе удаљеним селима златиборским, да књига стигне и до најзабаченијих кућа. На нови начин, не дугим пешачењима као упорни Љубиша, али са истим циљем – да се знање шири и баштина чува.


Коментари1
ec8d1
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Dragos Zlatic
Draga Snezana, Sa zadovljstvom sam procitao ovaj clanak. Vrlo mi je drago da nastavljas sa prosvetom koju je tvoj deda zapoceo a tvoj otac jos i dan danas prosiruje. Sve najlepse zelje i puno uspeha u buducim projektima. Srdacan pozdrav iz Amerike.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља