среда, 24.05.2017. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 13:24

Министарству је част молити уредништво

Аутор: Никола Тркљапонедељак, 26.01.2015. у 08:15
Српски официри читају „Политику” 1905. Фо­тодокументација „Политике”

Читајте старе новине ако желите да знате како се заиста некада живело.

Из историјских књига никада нећете сазнати како су Београђанке шверцовале гардеробу из Земуна, у којим кућама се говорило на четири језика, како је продато имање ђенерала Катанића, зашто су студенти јели кобасице на метар, где се ашиковало а где крало на ситно.

Модерна историја, поприлично згуснута, саткана је од бурних догађаја а они су у протеклих 111 година педантно уоквирени на насловним страницама „Политике”. Напад Аустроугара на Србију, како је Хитлер у зору јурнуо на Пољску, како је убијен југословенски краљ и сахрањен југословенски маршал, кад је људска нога згазила на Месец и како је шведски краљ предао Нобелову награду Иви Андрићу.

Али није „Политика” само сведок друштвених драма, она је одувек била и збориште и чвориште писмених и пристојних људи. Око ње су се окупљали и за њу писали Нушић и Дучић, Црњански и Андрић, Исидора и Десанка...

Ипак, у историји нема места баш за све оне који су доспели на новинске ступце. Судбине малих, обичних људи исписане на страницама „Политике” суштинска су хроника наше свакодневице.

То је најверодостојнија ризница једне узбудљиве епохе, без сувишних тумачења или идеолошких фуснота. Живи доказ да новине, ипак, не живе само један дан.

Представа о некадашњем предратном, фином, углађеном, грађанском Београду, у ствари је прича о животу престоничке мањине. Остали су животарили у мрачним сокацима, приземним уџерицама и запуштеним предграђима. И тада, као и данас, већинска сиротиња у историју улази само ако намерава да диже револуцију или у литературу као регрутни центар за губитничке ликове.

Колегијум „Политике“ 1940. године Фотодокументација Политике 

Варају се они који мисле да историја модних шверцерских тура почиње са шушкавцима и кабаницама из Трста. Још пре Великог рата ишло се у Земун по крпице. „Политика” пише да је „стара и опште позната ствар да су Београђанке биле веште у заобилажењу царине”. Као и данас, шверцовало се у возовима, од Цариграда до Беча. У купеима за даме цариницима је очигледно попуштала пажња, а нови модели, по бечким мустрама, стизали су у српску престоницу.

И тада, као и данас, наследници после смрти обично очас посла раскрчме имовину. У једном огласу из 1908. године позивају се купци да, од 9 до 12 пре подне и „од два до пет сахата” после подне, разгледају имање покојног Марка Ђ. Катанића, бившег генерала, у Улици краља Александра 22. „Понуду са највећом ценом нека поштом пошаљу најдаље до 31. овог месеца”. Кућа с плацем продавала се за 60.000 динара, уз напомену – посредници се искључују.

То су биле озбиљне паре у време кад је годишња претплата на „Политику” била 12 динара а укупан буџет Србије 95 милиона динара. Квадрат око дворова или Позоришта био је на цени, док је на Врачару и Чубури живела сиротиња.

У једном другом огласу, уз одређене услове, издаје се стан за самца у центру Београда.

„Издаје се врло лепа удобна соба с намештајем на Теразијама, само отменом господину. Кућа строго солидна, у истој се говоре четири језика. За адресу упитати уредништво.” На ком се језику уговара цена, није наведено.

У то време у Београду је владао некакав чудан обичај да само они који уче могу да заврше високе школе. Млади студенти су долазили из разних крајева, углавном сиромашни, тражећи скромну собицу, било какав кров над главом. Кирију су плаћали зарађујући од продаје млека, истоварајући ћумур или радећи какав други посао. Хранили су се где стигну и кад имају. Није било студентске мензе и бонова.

Пре другог рата на гласу је био извесни кобасичар Расулек. Ту су, осим студентарије, јели и песници и боеми. Добро му је ишло јер се код њега, по цени од два динара, могла појести најјефтинија танка кобасица, која се продавала на метар.

Необичан свет окупљао се у престоничким кафанама и око њих. Ту су пијанства и туче били редовне појаве, а највише крађа и убистава било је по предграђима.

Једног хладног јануарског дана средином тридесетих година прошлог века у околини Београда десило се необично убиство.

„У селу Јакову, недалеко од Земуна, нађен је прекјуче у свануће мртав на путу пред својом кућом сељак Стеван Гилезан. Нашла га је његова жена кад је изјутра пошла по воду. Он је био већ сасвим хладан, обливен крвљу, а у грудима с леве стране стајао му је забоден велики ловачки нож. Око њега није било никаквих трагова по којима би се дало ма шта утврдити у погледу убице. Стеван Гилезан је био познат у целом срезу као опасан пијанац и убојица. Без њега није могла проћи ниједна свадба, ни једна даћа, слава ни слично.”

Није се грешило само у кафанама, него и на другим местима, али су се такве грешке овако исправљале:

„Одељењу за штампу министарства иностраних дела част је молити Уредништво Политике да наволи следећу исправку уврстити у свом наредном броју:

– У броју 7449 „Политике” објављен је извештај г. Др Ђ. Ћурчића, секретара Централе индустријских корпорација СХС и дописног члана Друштва народа, под насловом „Питање наше сарадње у Друштву народа. У поменутом извештају приписана је кривица за непотписивање и нератификовање извесних међународних конвенција... Такво тврђење не одговара истини”.

Све се може рећи и пробраним речима, без срџбе, простаклука и инаћења, а ми бисмо бар понекад могли да се присетимо да постоји живот и мимо данашње профане таблоидне стварности.

Никола Тркља

-----------------------------------

КАРЛОВ УГАО

• Кад кажем „Политика”, мислим.

• Стара госпођа има 111 година, али је остала права дама.

• Три кеца, а ниједан из рукава.

• Таблоиди лају, а „Политика” пролази.

• Уместо голотиње, овде је гола истина.

• И „Политика” је имала падове, али никада суноврат.

• Цео свет „Политику” види као званично гласило Србије. Велика је то одговорност за овакве плате.

• У „Политици” се најбоље живело када се професионално умирало.

• „Политику” читају пензионери и поштена интелигенција. Пензионера је све мање, а интелигенција је све мање поштена.

• Постоји слобода говора, слобода писања, слобода цртања, па и слобода штампања.

• Честитам „Политици” што ме трпи и што ће ме трпети још 111 година. Барем се надам.

Драгутин Минић


Коментари4
641bb
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Раде Дубравац
Без Политика - online - ја би у Чикагу мало или ништа знао о животу у Србији. У знак захвалности шаљем Политици део песме личног пријатеља који се некад молио Богу а некад Србији И тад ћу из душе прогнати све туге Што су њом цариле кроз године дуге И највећу љубав гласно ћу казати: Љубим те безмерно, о Србијо, Мати! ( Драгослав Драгутиновић: „Неисказана љубав“)
citac HU
Zaista, na sta bi licila nasa saznanja o Srbiji da nema ove on-line "Politike"? Ovako mogu jos koliko toliko da saznam sta se zbiva, pretezno u Beogradu. A kad uskoro Beograd legne na vodu, onda cu da uzivam al onako. No, u svakom slucaju, hvala i redakciji, i celoj "Politici" sto se trudi da nam docara zivot, tamo dole, u Srbiji i u Beogradu. Posebno mislim na clanke iz sveta. citac iz kraljevskog grada Vesprema. HU
Драгиша К. Васић
Када неко чита ПОЛИТИКУ,као своју новину,может се сматрати да се ради о формираној личности иза које стоји надградња доброг дела класика из светске литературе.Као најотворенији портал,Политика има и најстандардније посетио- це који,претежно,припадају слоју образованих људи.У поређењу са другим по- рталима,једноставно,због политикиног реномеа,нема већих искакања у пог- леду пристојности коментара.Једино на шта имам примедбу је аутоцензура по- јединих агенција које,и ако им пошаљете аргументовани коментар,са извором чак и бр.странице,неће вам бити објављен због фамозне"политичке коректно- сти"?
Dejan Jovanovic
"Колегијум „Политике“ 2940..." - zar niste rekli da čitamo stare novine da bi znali kako se živelo u prošlosti, a ne kako će se živeti u budućnosti? :)

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Тема недеље / Политика – прича дуга 111 година
Политика – прича дуга 111 година
Политика – прича дуга 111 година
Политика – прича дуга 111 година
Политика – прича дуга 111 година
Политика – прича дуга 111 година

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља