Нисам за то да порески обвезници помажу коцкаре који су узимали стамбене кредите у швајцарцима, а да мене, сиротана, који је на себе ставио окове стамбених кредита марке евро, оставља на цедилу! Каква је, уосталом, разлика између те две групације бедника који су само, гле безобразлука, желели да купе станове и одвоје се од својих мама и престану да сисају палац?

Отуда је кукњава радних људи и грађана који су узели стамбене кредите у швајцарцима, мада искрена, изузетно узалудна. Зато што им је судбина већ нацртана. То није морао да им каже Штиглиц, могла је и Клеопатра. Њих је геополитика, односно, одлука швајцарске владе да одмрзне франак, гурнула у дужничко ропство или, евентуално, на ограду Бранковог моста. Међу тим јунацима и јунакињама има подоста мојих пријатеља који су имали илузију да их тадашње ниже рате у швајцарцима чине сигурнијим, паметнијим у посттранзиционом циркусу у којем смо, одавно се види, предодређени да играмо шимпанзе.

Мислили су да је то бољи избор, не схватајући да је тај чин једнако проклет као задуживање у еврима. Отуда држава мора да се понаша једнако према свима нама. Укратко, и ја желим заштиту државе. Да ли сам ја дужник нижег реда? Када сам, беше ли то 2007, узео стамбени кредит, рата ми је била око 40.000 динара. Сада је више од 60.000! Ко ће ми надокнадити тих двадесетак хиљада месечно које сам губио и губим…

Какви смо само посттранзициони наивци били, када смо пристали да добровољно постанемо ропска створења неолибералног доба, говори и чињеница добро позната у стручној финансијској јавности. Највећи број банкарских менаџера, и финансијских експерата, заувек је себи ставио швајцарску крагну! Они креирају националну економску политику, а нису у стању да уреде ни своју личну! Какви су то угледни макроекономисти који су кикснули као домаћини? Погледајте курс, камате и своје рачуне. То је њихов и наш резултат. Мање више – минус!

Што се мене тиче, изабрао сам кредит индексиран у еврима само због инстинкта. Није ту било промишљања, анализа графикона, читања Кругмана. Ма какви! Више анализирам када играм лото или када у кладионици, додуше ретко, пратим Јончепинг против Бромопојкарне. Али, како не знам да ли је реч о клубовима прве или друге Шведске фудбалске лиге, тако нисам изучавао ни фусноте у уговорима о задуживању, када сам потписивао уговор са ђаволом, који, узгред, каже како је ствар у детаљима. Ко другачије каже, клевеће и лаже.

Тако се, за неколико година, може догодити да кредити у еврима такође пошизе и да тада и ја осетим исто што и моји сапатници швајцарци. Да уместо кукњаве, почнем да њачем.

Не знам шта ће гувернерка Јоргованка одлучити у разговорима са банкарима. Сигурно их неће позатварати, што би бар 90 одсто сиромашних Срба натерало да се напију. Не од шљивовице, већ од шампањца. Јер, кад се слави, слави се! Банко-картели, као финансијске групације махом у страном власништву, показали су Србима да су све ове године, током транзиционе еволуције, постали гуштери. Банке нам одсеку реп, али ми поново одемо код њих, по нови кредит, схватајући како нам је реп опет порастао. А богами и уши. И тако настављамо са омиљеном националном хируршко-кројачком операцијом: сечем уши – крпим буџет! И тако унедоглед.

Али, како наш национални интерес није да се еволутивно вратимо међу ушате гмизавце, односно, да нам реп увек израсте када нам га одсеку, иако гмижемо у дуговима, поставља се разумно питање: како се излечити од финансијског мазохизма и утицаја банкарских бића која су нам одрапила највеће камате на кредите у Европи, увукавши се у наш живот као осми путник? И до сада су нам, за све ове године, појели бар неколико унутрашњих органа. Да је жив, угледни и поштовани Пабло Ескобар макар би се заруменео када би му профит на коку премашио 20 одсто на годишњем нивоу без обзира у којој је валути продавао свој бели производ – а код појединих водећих банака у Србији камате су од 27 до 30 одсто! И за нарко-дилере је то, брате, много.

Убеђују нас банкари, то је због ризика. Ми смо, ваљда, неки гадан и неурачунљив свет. Па, када смо такви, зашто има толико банака под српским небеским сводом? Што не беже, него нас цеде?

Наравно да је реч о нечем другом. Разуме се да су банко-картели, нарочито они страни, у дилу са свим нашим владама. Док стране банке овде остварују веће екстрапрофите од колумбијских, домаће банке су махом одрадиле своју улогу у проевропској и демократској Србији. Нахранили су партијске тајкуне, који нису враћали милионске кредите, па ћу сада то уместо њих, учинити ја и милиони сличних изиграних створова који се, како то ружно и бирократски звучи, називају – порески обвезници!

Да је другачије, да држава брине о својим грађанима, а тек потом о активама страних банака, финансијским мерама би притерала банке уз зид и натерала их да се одрекну екстрапрофита. Постоје, иначе, такви ретки фрајери у Европи, попут премијера Исланда и Мађарске. Кад смо код тога: Господине Вучићу, идете ли ви у банку?

Када је Србија званично постала саучесник банака у поробљавању грађана преко стамбених кредита, чиме смо сви претворени у поданике покорне? Влада Србије је 2004. године, када је министар финансија био Млађан Динкић, основала Националну корпорацију за осигурање стамбених кредита. Тог тренутка, када је донела уредбу да стамбени кредити могу бити индексирани у евре или швајцарце, уз осигурање код Националне корпорације, свечано је легитимисала кредите у швајцарцима.

Немам никакву илузију ко је јачи у овом бермудском троуглу – грађанин, банка, држава – у којем уместо бродова, нестају девизе и људи. Свака влада је до сада врло снажно и храбро затварала очи, препуштајући грађанима да сами ратују против банкарских завојевача.

Банке чак не поштују ни препоруке НБС о смањењу камата које су једнострано повећавале. Банке чине шта желе. Оне су преузеле нашу слободу и претвориле нас у малограђане првог реда. Ћутим, дакле постоји(м)! Мислим на кредит, не на моју маленкост.

Ако банке сада не попусте, без обзира да ли је реч о швајцарској крагни или евро-оковима, банкари ће доћи у посед гомиле станова којима је толико пала вредност, да неће бити више никога да их купи. То ће бити освета из нехата пропалих дужника.

Због тога не марим за одлуке државе, нити за банкарско зеленашење. Велики свет нас је убедио да је боље бити роб банке, него газда испражњених села, чији су становници похрлили у град. Тако је велика транзициона сеоба народа, од слободних грађана и сељака, у финансијске сужње, практично окончана. Штета што ми мозак није радио. За главницу и камату, могао сам да купим читаво село. И то не у Србији, него у Швајцарској.

Александар Апостоловски