четвртак, 19.09.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 16:41

Зашто неће бити српског Ципраса

Аутор: Зоран Ћирјаковићчетвртак, 05.02.2015. у 08:15
Алексис Ципрас (Фото Фонет)

Много је оних који су претходних дана маштали о „нашем Ципрасу” и призивали формирање „српске Сиризе”. Помињано је спасавање радника, а Ципрас је називан светиоником и водичем на путу ка победи „над савременим ропством који нам неолиберални капитализам намеће”. Али, да ли ће се остварити ови раднички снови? Може ли се у Србији поновити грчка историја?

У темељу изборног успеха Алексиса Ципраса стоји неколико ствари – странка у којој је неко као што је он могао да се попне на врх, доследнопромовисање не превише радикалних, али, ипак, истински левичарских идеја и медији који нису спречавали да оне дођу до гласача. Ниједна од ових претпоставки није испуњена у Србији.

Наше партије су постале организације налик приватним компанијама у којима су одавно цементирани неки од најгорих аспеката који су пратили обнову вишестраначја. С једне стране, особина која се највише цени јесте апсолутна оданост свемоћном лидеру. С друге стране, странке су постале најмање ризичан пут богаћења у српском друштву. Чак и функционери малих партија које су учествовале у власти, људи које нико не помиње као „лопове”, живе незамисливо удобно.

У нашим странкама већ деценијама напредују углавном људи који, шта год говорили, и не помишљају на промене, већ на то како да обезбеде себе и своју децу, у коју елитну школу на Западу да их пошаљу, са колико дадиља да летују и да ли је паметно да зидају базен – може им се, али упада у очи, а таблоиди неће увек бити „наши”.

Ништа мањи непријатељ могућности да се појави наш Ципрас нису медији – потпуна неслобода која је завладала на телевизијама и прорежимски таблоиди који би, када би им били мета, успели да и неког новог Светог Саву или Мајку Терезу „претворе” у протуве и дрипце. Ципрасов „двојник”, сем ако би био врхунски кетман, овде би већ на почетку каријере прошао кроз медијског „топлог зеца” који не прашта спој амбиције, талента за политику и левичарских идеала.

Истини за вољу, није било много оних који су покушавали да транзициону Србију помере улево. Више од три деценије ударничког рада дарежљивих западних приватних и државних фондација везало је идеју промена за чланство у ЕУ и НАТО-у и све оно што се у жаргону лешинарског капитализма крије иза синтагме „вашингтонски консензус”.

Данас у српском парламенту нема ниједне странке која не прихвата идеју да нам треба још неолиберализма – разлике су само у томе колико брзо, уз колико мало тапацирунга и под чијим вођством. Левица делује ван парламента и у њено име се обично оглашавају активисти којежртве неолиберализације Србије уопште не занимају.

Нажалост, српски левичари сусе на јавној сцени претходних деценија углавном појављивали у склопу две сродне и јако гласне мањине – „антифа” и „помо”, како себе зову покондирени антифашисти, односно они који себе виде као „постмодерне људе”.

Ови први, неретконадахнути прелиставањем Хане Арент и читањем Радомира Константиновића, оца српског аутошовинизма, нацификовали су српски национализам. Многи од њих у свакоме ко слави славу или слуша Цецу назиру Хитлерово самоусвојено дете и кољача у следећој фази геноцидног великосрпског пројекта, која, како стално понављају, увек само што није почела.

Међу овим другим, који тврде да су читали Дериду и Фукоа, има самопроглашених постмодернистичких теоретичара, заљубљених у себе и свој увеличани ум, али и амбициозних активиста у сталнојпотрази за мајушном мањиницом која још није добила свог љутитог гласноговорника. За многе од њих, савршена жртва је геј син из мешовитог брака Рома и Јеврејке кога је ошамарио ако не полицајац, што би било идеално, онда бар навијач „Црвене звезде”.

Наравно, постоје и они трећи, тиха већина. Они су углавном или по страни, ућуткани од стране букача који чим виде српску заставу хватају ваздух да викну „фашизам”, или стално морају да се правдају што уопште мисле о судбини недеконтаминираних радника и сељака – уместо да спасавају политичке коректне мањине, за чија права су супербогати западни „филантропи”, или њихове политичке пудлице, овде спремни да дају колико треба.

Нажалост, простор на нашој левици прилично успешно су монополисали актери који не трагају за променама, већ за донацијама или за друштвеним капиталом, жељни да делују „кул” и „ин” и хронично згађени „примитивизмом” и „некултуром”. „Фејсбук” пост „Ја сам Ципрас” или твит Je suis Tsipras у њиховом саможивом свету има исто значење и шаље исту поруку као и књиге Елфриде Јелинек, iPhone 6, филм Boyhood или MacBook Air – оно сам што конзумирам.

Ови неолиберални левичари су се извежбали да одмах, помоћу отровних друштвених медија и острашћених саопштења за јавност, „сахране” свакога ко покаже прагматичност или спремност на било какав компромис – што представља предуслов успешног политичког деловања.

Зато је – у троуглу медијских неслобода, страначких хијерархија у којима је улизиштво врхунска вредност и хегемоније деструктивних, лажних левичара – шанса да се у Србији појави неки наш Алексис Ципрас јака мала. Спали смо на оно: и већа чуда су се дешавала.


Коментари48
8ec16
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Antonio Gramsi
Problem je sto se u Srbiji preko medija plasira slika o idejno-politickoj unisonosti zapadnoevropskih drustava, gde se pokusava prikazati da u vodecim zemljama EU ne postoji "radikalna" levica, kao ni ulicni protesti koji okupljaju na desetine hiljada mladih bezperspektivnih ljudi. Idilicna slika koja se prezentuje je samo kupovina vremena. Stednja je mehanizam preraspodele bogatstva u dzepove malog broja bogatih, ali je i mehanizam koji ce iz te sveopste hipokrizije poroditi novi kvalitet. Mali covek koji ne veruje u Ciprasa, taj se miri sa sopstvenom sudbinom, a ko se miri sa sopstvenom sudbinom taj bolje i ne zasluzuje. Paradoks Srbije su deca komunizma koja su postala korifeji neoliberalizma, a sve to vreme epigoni sede sigurno ususkani u toplini drzavnih jasli.
Milivoj Drašković
Sa autorom se , nažalost, teško ne složiti Ipak uzdajmo se u BORKA
Национални или интернационални социјализам
Неће бити српског Ципраса је Срби знају опасност црвено-црних колаиција (најопсанија је била из1939. између нациста и комуниста). Суштинска разлика између нацизма и комунизма је: - национал-социјализам је на штету мањинских народа (Јевреја, Рома,..), а - интернационални социјализам је на штету већинских народа ( Руса у СССР, Срба у СФРЈ, Француза у Француској,...)
Владо Доб
Биће и био је један у малом.Па Вучић нам је био Ципрас у старту али ми то нисмо схватили.Он је схватио да од ципрашарења нема ништа па нас сада води тамо где нас води.
billy the dog
P.S. Kulturni Marksizam predstavlja najradikalniju formu Komunizma. Iza njega, kriju se najradikalnije totalitetarne ideje Ideologije kontrole (dezintegracije) objektivnih uslova. U novembru 1844 godine, Marks je zapisao : “Tvoje /Hegel/ ponistenje zamisljenog objekta, objekta kao objekta svesti, odredjeno je sa ponistenjem pravog objekta, sa culnom akcijom, praksom i pravom aktivnoscu, kao različitom od mišljenja. (Ima još da se razvija)”.....

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља