уторак, 26.03.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 22:56

Велике теме прате мале ругалице

Аутор: Зоран Радисављевићсреда, 04.02.2015. у 22:00
Фото Т. Јањић

Ових дана објављена је нова књига приповедака Драгана Лакићевића „Слатка је музика”, у издању „Партенона”. Пре тога, Књижевна задруга Српског народног вијећа из Подгорице објавила је две нове књиге Драгана Лакићевића: „Сабор погинулих” – дневник-роман Светозара Јовановића, потом књигу изабраних и нових песама „Снежна икона” заједно са „Орфеусом” из Новог Сада.

Драган Лакићевић (1954), аутор је десетак песничких књига, низа романа за одрасле и младе, као и неколико приповедачких књига. Добитник је најугледнијих књижевних награда, главни је уредник Српске књижевне задруге.

Светозар Н. Јовановић стварна је личност. Како је настао дневник-роман „Сабор погинулих”?

Јунак је joш једном нашао свога писца. Господин Светозар, београдски адвокат, кога дотле нисам познавао, дошао је 2009. године у Српску књижевну задругу и дао ми дневник који је писао док је на великој стени изнад родног Лутова уклесивао имена људи из свог завичаја, погинулих у многим ратовима. Желео је да их „сабере” и овековечи, у висини, на погледу орловима, облацима, Богу. За мене је његов подвиг био симболичан и вишезначан. Потом сам, уз мале цитате његовог импресивног дневника, измишљао остало: „Шта сања и шта му се догађа”, додао елементе поезије и прозе.

Јовановићев подухват настаје у времену када се од нас тражи да променимо свест, да заборавимо шта је било, ако мислимо на будућност. Да ли је његова мисија својеврсни протест?

Подвиг Светозара Јовановића може и тако да се разуме. Али мислим да је у његовом подухвату нешто дубље, исконско: човекова потреба да живи после смрти, као дело и као име. У класичним народима, у које спадају и Срби, трајање је намењено херојима и песницима. Хероји трају не само у еповима и споменицима, него и у бићу и срцу потомака. Савремени политички поредак жели да промени то срце и то биће и да, поред осталих вредности, укине хероја у нама. Тај напад ће проћи као и све што је злонамерно. Мој Светозар има шире схватање споменика – оно је усмерено ка вечности.

Имена исписује ћирилицом, на стени у Црној Гори, у којој је ћирилица протерана?

Ћирилица је на минимум сведена и у Србији. Има ту једнако површности, помодарства, лењости и глупости, колико и налога за прогон нашег писма, који није од јуче. Увек је пожељно окупатору се додворавати на његовом писму и језику. Светозар о томе није мислио. Он мисли, ради и клеше – искрено, лично, с љубављу, а то се може само својим писмом. Тако, уосталом, чини и његов писац… Већ сам рекао, да у Црној Гори свако ко има икаквог талента – пише и штампа ћирилицом. И та дистинкција нешто значи.

Као Андрић – Босну, Веселиновић – Мачву, Матавуљ – Далмацију, Братић – Херцеговину, тако, бележи у поговору Бранислав Матић, Лакићевић познаје митске пределе Брда. Да ли вам годи ово поређење?

Спокојан сам што спадам у тај род наших писаца и завичаја. Наши завичаји су „стојбине” и „велике тајне”, да парафразирам Лазу Костића и Десанку. Лазин завичај био је „међу звездама”, Десанкин у Бранковини. Кад смо млади, мислимо да о том свету знамо све, у ствари завичај о нама зна све, већ нас је рађао. У зрелим годинама одгонетамо понешто од таме и светлости у тим, како рекосте, митским пределима и људима, у животу и души, који писца највише покрећу.

На почетку избора „Снежна икона” налази се ваша рана песма о фресци из манастира Морача. Колико су снажне везе песника са завичајем фресака?

Песници су опевали многе фреске из наших манастира. Артикулацију оне из Мораче, настале средином 13. века, писао сам давно, као матурант. Сад је у књизи штампана први пут… Морачки Пророк Илија налази се у ђаконикону – није сваком доступан. Већ то га чини посебним. Морачке фреске и иконе гледам целог живота – део су истог живописа Милешеве, Љевишке, Грачанице, Ариља… Све то је наш завичај.

Али, ви сте, ипак, модеран, урбани песник?

Ја сам песник свога доба, живота и града. Београд је основни рам мог живота, па и мог песничког простора. С тим што свако види и друге димензије – светове, мотиве, пределе. Над сваким тренутком титра историја. Наш најбољи савремени лиричар Стеван Раичковић најбоље је писао урбане песме, „Београдске слике”… И у најмодернијој песничкој слици има зрнце филозофског, нежног и исконског.

У књизи „Слатка је музика” вратили сте се причама – различитим, ироничним?

У неку руку, продужио сам приче из претходних збирки „Гуслар на хармоници” и „Лудачки рукопис”. Овај пут „моји божји људи” више нису потомци Бориних – на улици и периферији, него у књижевности. Читаоци у њима постају јунаци, а јунаци – писци… У исто време, ово су огледи о причама и књигама, о чаролијама могућности – где све станују приче, њихови јунаци и облици.

Ваше су приче тематски различите: о Андрићевом лектору, о продавцу књига, о љубавном колекционару, али имате и причу Момира Војводића и роман Миомира Купрешанина?

То су „приче-разлике”. Има у њима и огледа и игре, али преовлађује елементарна прича, прича као таква, надомак усмене. Где год има заноса, има и ироније. Велике теме прате мале ругалице – такав је и народ… Ту је и мој трећи „љубавни колекционар”. Сетите се оног тефтера (из „Гуслара на хармоници”)… Песник Момир Војводић имао је своје верзије историјских прича: покушао сам да дочарам његова казивања. Он је о походу на Смаил-агу Ченгића причао као да је тамо био…

И у овој прози имате стварне и измишљене јунаке?

Као и раније, од Мастермајнда до Светозара. Док истина обавезује, дотле имагинација добија посебна крила и неочекиване замахе. За нешто што се догодило каже се: кад би човек написао, нико му не би веровао. Занимљив је пишчев задатак да невероватно учини могућим, и обрнуто… Уосталом, моји јунаци углавном говоре у првом лицу – свако своју причу и суштину. Тај поступак сам заволео слушајући казиваче народних прича. Старица Миља је почињала: „Мала сам ја била кад је то било”. Тако ће се ваљда и о нама причати.

Изабране песме и приче

У Српској књижевној задрузи данас ће бити представљене две нове књиге Драгана Лакићевића: „Снежна икона” (изабране и нове песме) и „Слатка је музика” (збирка прича). О књигама ће говорити: Оља Василева, Јована Глумац и аутор, а глумац Срба Милин читаће одломке из прича и казивати поезију.


Коментари1
85526
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Valentina Milačić
Драгоцјен интервју, оплемењује издашно искреним ријечима, тим искричавим мислима које скоро да опомињу човјека да буде то што би требао бити. Честитке уваженом књижевнику, на новим радосним књигама. Валентина Милачић

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља