Прошлог уторка, у дане када је обележавано 70 година од ослобођења нацистичког концентрационог логора Аушвиц, дописник „Политике” из Горњег Милановца Бошко Ломовић објавио је на овим странама текст „Сигурна кућа за Бихаљије”, дирљиво подсећање на познату породицу Бихали, која се после немачке окупације Београда 1941. пребацила из престонице у варош под Рудником. Под заштитничким окриљем тамошњег богаташа Василија Васиљевића, Бихалијеви су провели ратне године у Горњем Милановцу, да би се после ослобођења вратили у Београд, али уз оца Давида, мајку Клару, њихове две снаје Марију и Лизу и унука Ивана, није био њихов син Павле, Иванов отац и Маријин муж.
Павле Бихали (1898–1941) који је с братом Отом Бихаљијем-Мерином (1904–1993) основао 1928. часопис и издавачко предузеће „Нова литература” (Нолит), стрељан је у Београду 17. јула 1941. у првој групи од 28 родољуба, комуниста и Јевреја којима је Гестапо пресудио по кратком поступку због „извршених дела саботаже и насиља”. Гестапо је Павла ухапсио у Горњем Милановцу 17. маја 1941. године.
У опису Павловог страдања и спасавања његових најближих током рата, у Ломовићевом тексту је цела породица именована као Бихаљи-Мерин. Због тога смо дужни да још једном, као и пре шест година, појаснимо како је Ото Бихали-Мерин понео презиме Бихаљи-Мерин, док су његови родитељи, снаја и братанац Иван остали Бихали.
Догодило се то 1945, после Отовог повратка из немачког заробљеништва, где је током рата био заточен као авијатичар југословенске краљевске војске. Изванредан писац и репортер, издавач и уредник, учесник Шпанског грађанског рата, организатор антифашистичких акција у земљама Европе после доласка на власт Адолфа Хитлера, комунистички конспиратор, близак сарадник и пријатељ водећих интелектуалца Европе оног времена, Ото је почео да објављује прилоге у дневном листу „Борба”.
У једном од наших многих сусрета, када ми је сведочио о својој породици, „Нолиту” и брату Павлу, питао сам Ота како то да се презива Бихаљи-Мерин, да ли је то у икаквој вези с низом псеудонима којима је, због конспирације, пре 1941. потписивао текстове и књиге.
Ото се широко осмехнуо, а у очима му је заискрио блесак – потврда његове спремности да говори о лепшим странама и догађајима из бурног, многим опасностима оптерећеног живота. У неизбежном џемперу с рол оковратником и сомотским сивим панталонама, жустро је устао са столице и почео своје сведочење. Када је предао први текст за објављивање у „Борби” потписао се са „Бихали-Мерин”. Сутрадан је, међутим, у потпису видео „Бихаљи-Мерин”. Помислио је да је реч о штампарској грешци, али се то поновило још једном, па опет. Заинтересовао се за стварни разлог те промене, али нико од колега и пријатеља из редакције није могао да му појасни о чему је реч. Коначно га је трагање одвело до словослагача у штампарији „Борбе”, човека који је до тада у свим случајевима интервенисао и уместо да Ота потписује са „Бихали-Мерин” претварао његово презиме у „Бихаљи-Мерин”.
На директно питање зашто то чини, слагач га је чудно погледао и простодушно одговорио да „није српски” да се потписује као Бихали, због чега је он на себе преузео да га преименује у Бихаљи.
„Учинио је то по свом тачном осећању за српски језик. Објашњење ми је било симпатично, уверљиво и допадљиво. Прихватио сам његове разлоге и тако је и остало”, објаснио ми је Ото како је постао Бихаљи-Мерин.
Ова занимљивост је на чудан начин оживљена, пошто је у лекторском погону „Политике”, приликом рада на тексту колеге Бошка Ломовића, цела породица Бихали преименована у Бихаљи. Приде је презиме Бихаљи-Мерин, које су носили само Ото и његова супруга Лиза, додељено целој породици.
Ото је 1945. прихватио аргументе словослагача „Борбе”, али је сигурно да данас не би пристао на то да цела породица из које је потекао буде преименована у Бихаљи, а још мање да постане Бихаљи-Мерин.
