петак, 22.02.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 23:30

Због једног ђака прелази осамдесет километара

Аутор: Бранко Пејовићпонедељак, 09.02.2015. у 08:15
Учитељица Емина и ђак Горан у школи у Горњим Страњанима (Фото из личне архиве)

Пријепоље – Тачно у шест изјутра сваког радног дана учитељица Емина Чокић из Пријепоља, мајка бебе Лејле, покреће свој четврт века стар „голф двојку”, тек нешто млађи од власнице, па креће дугим и неизвесним путем – на радно место.

Најпре тридесетак километара магистралом уз реку Лим све до Бродарева, а одатле преко Лима стрмом макадамском џадом десетак километара уз планину Јадовник. Право у село Горње Страњане, у планинску школу која има само једног ђака – Горана Аврамовића.

Тај дечак сада учи четврти разред и једини долази у сеоску троспратну школску зграду која је некад, кажу овде, имала и 800 ђака из целе околине. Звали су је „школа ђака пешака”, јер су у њу, тада осморазредну, километрима пешачећи кроз шуме и пропланке стизала деца румених образа из јадовничких села Мрчковине, Доњих Страњана, Гвозда и других.

Сада су у тим селима преостала домаћинства углавном старачка, деца се ретко рађају, па сав састав школе у Горњим Страњанима чине само ђак Горан и учитељица Емина, те Горанов отац Благоје који ради као школски курир.

И нема код њих скраћених часова ни прича о малим платама (а Благоје прима само 9.000 динара), дечак се радује увек кад му насмејана Емина дође. Али већ на лето ова школа се затвара: једини ученик учиће пети и остале разреде у Бродареву, а његова учитељица, толико свом послу посвећена, остаје без посла.

Емина Чокић, која је Учитељски факултет завршила у Ужицу, Горана учи од минулог септембра и рад у Горњим Страњанима јој је прво запослење. Не смета јој дуг пут: само нек се ради, каже. Планине се не плаши, изазов је привлачи.

И тако већ пола године, сваки дан је исти: Емина у рано јутро код куће у Пријепољу пољуби своју једноипогодишњу девојчицу и крене ка ђаку Горану, на дуг пут дотрајалим „голфом” дуг 80 километара у оба правца.

За лепог времена она без тешкоћа стигне у Страњане, али кад су зимус снегови завејали Јадовник – почеше невоље. Аутом се учитељица некако пробије проходнијим делом макадама, а онда, кад сметови снагу машине надјачају, настави пешке. Ова планина је лепа, али сурова.

– Некад са мном из Пријепоља, бринући да ли могу сама, пођу мој супруг или мајка. Јутрос сам, ево, стала на пола тог планинског пута, „голф” није могао кроз нерашчишћен снег. Ланац на једном точку је пукао. Шта ћу, ту сам оставила ауто па пешке наставила узбрдо. Ни мобилни телефон ми понекад не помаже, јер кад падну већи снегови у Горњим Страњанима нестаје струје, а онда нема ни сигнала за мобилни телефон. Зато ме у снежном дану, да не бих много пешачила, у „лади ниви” код Мрчковачког брда чека школски курир Благоје са сином Гораном. Седнем одатле с њима и дођемо до школе – прича нам Емина.

Али у празној школи је увек хладно, па Благоје одмах ложи пећ, спремне су цепанице и луч. Емина и Горан најпре раде физичко, да се загреју, јер су им руке у путу промрзле па не могу одмах да пишу. И тако час по час, а онда се учитељици ваља вратити кући. 

Хвали Благоје учитељицу Емину: 

– Задовољан сам радом с њом, то је васпитана млада жена, штета што није раније овде дошла него сада кад се школа ускоро гаси – каже отац јединог ђака. Хвали је и село, веле старији људи да им много значи што их она повезе успут или им из Пријепоља донесе потребне лекове, каткад и намирнице које наруче.

А свима је на уму крај школске године и дан растанка Емине, Горана и Горњих Страњана. Жале сељани, жали и учитељица.

– Није ми лако, знам, овако путовати целе године, поготово сад док је моја Лејла мала. Али волим овај посао, а и ђак Горан је добро дете, па ми ово не пада тешко. Имам у себи довољно елана. Зато ће ми бити теже кад се та школа затвори и останем без посла него сада док радим, макар и овде. Радна неизвесност тежа је од жртвовања на послу – сетно за „Политику” казује учитељица Емина Чокић.


Коментари11
6383e
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

dejan sakovic
Divan tekst,dirljiva prica.... Dakle tekst govori o necijem pregalastvu,zalaganju,casti,odanosti i nema mesta mudrovanju,kritikovanju,kukanju,oplakivanju Srbije i slicno, Divan tekst,dirljiva prica,retki akteri......
Маја М.
Када је већ тако, можда би нека породица из Пријепоља угостила дечака. Нажалост, плашим се да ће сличних вести бити све више.
Pera genije
@ DR RS | 09/02/2015 13:31 Evo ja cu Vam reci. Prvo i najbitnije je to sto nema posla! Drugo a skoro podjednako bitno je cinjenica da u tom selu sigurno nema infrastrukture (kanalizacija, tv-kablovska, internet mozda u vidu wi-fi nekakve bedne veze enormno skupe ali sumnjam, telefona verovatno u bilo kom obliku, vode mozda a ni prevoza ni blizine DZ) a zatim i toga da nema apsolutno nikakvih uslova za normalan drustveni zivot, napredak na bilo kom polju niti dodira sa modernim zivotom. To je normalna pojava u svetu, cak i u razvijenim Evropskim drzavama i to ne treba da cudi. Mladi ne zele da budu odseceni od sveta i da svoju decu odgajajju bez ikakvih mogucnosti da se razvijaju intelektualno i fizicki. Vama i slicnima ako to odgovara niko ne brani da odete i zivite u nekom zabacenom selu ali nema potrebe prebacivati pritisak na druge dok vecina takvih zivi po centrima vecih gradova uz sve beneficije modernog zivota.
dr Slobodan Devic
@ Milan Miletić | 09/02/2015 09:18 Porediti Srbiju sa Australijom je absolutno besmisleno. Ocigledno je da ovaj problem iste resenje. Ali resenje bogate Austrralije po principu zatvori skolu i otpusti ucitelja, nateraj dete da putuje od jutra do mraka ce dovesti do cega: da ce sva nasa seoska domacinstva da se presele u gradove i ko ce onda da hrani taj narod po gradovima? Ah, pa da, kako sam to zaboravio, sve one evropske i svetske industrije hrane koje jedva cekaju da nas prime u Evropu. Pa jeste, zasto bi drzava bacala pare na finansiranje poljoprivredne proizvodnje davanjem beskamatnih kredita onima koji bi mozda zeleli da se obogate od poljoprivrede??
pera detlic
Divna prica. Tuzna. Nasa zemlja umire. Sjajan komentar Dragomira Kovacevica, potpuno se slazem.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб Правила о приватности

Developed by: NewTec Solutions & TNation

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља