среда, 23.09.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
среда, 11.02.2015. у 08:17 Јово Бакић

Капитализам, демократија и Сириза

Пре Другог светског рата ретко ко је доводио у питање чињеницу да капитализам не погодује остварењу демократских тежњи. Напротив, демократи су били критичари капитализма. После Другог светског рата и настанком хладног рата долази, међутим, до тоталног обртања појмова. Разлог је једним делом у томе што је ауторитарни социјализам изневеравао демократске наде, а другим делом у чињеници да су амерички политиколози, затим и њихови следбеници диљем света, почели да супротстављају капитализам и „демократију” ауторитарном социјализму. На тај начин дошло је до неосетног идеолошког повезивања капитализма и демократије.

Ова увереност да капитализам и демократија иду заједно, након краја хладног рата постала је неупитна, све док разобручени капитализам – разобручени јер више није постојао страх од социјалистичке револуције – није почео поново да упада у њему својствене кризе. Последња криза која траје од 2008. године показала је да изабрани представници грађана више брину о спасавању банака но, о спасавању грађана, па је тиме белодано да капитализам руши демократију. Другим речима, демократа не може љубити капитализам, а поборник капитализма није демократа.

Победа Сиризе у Грчкој значајна је из више разлога: а) грађани су дали власт једној левичарској странци први пут у Европи након 1989; б) Сириза је добила власт упркос освешћености да ће Грчка морати да се суочи са снажним притиском немачких политичара и банкара који диктирају дешавања у целој ЕУ; в) ова победа може служити као замајац другим левичарским странкама у Европи; г) Сириза је победила у биготној Грчкој, упркос чињеници да се ради о странци коју предводе људи који нису склони љуборуку црквеним великодостојницима; д) грађанима Србије би ова победа могла да помогне да застану и размисле куда и како да крену даље.

Наравно, иако се европска левица буди, далек је пут до њене победе јер је притисак олигархијског капитализма велики, а у свести многих још је жив слом ауторитарног социјализма, па се капитализам неретко опажа безалтернативним. Свеједно, победа Сиризе представља почетак буђења европске левице. Проблем је што су тога свесни и капиталистички олигарси, што показују и њихове прве реакције. Очигледно је да ће се Немачка, као главна полуга капиталистичке олигархије у Европи, потрудити да Грчкој поломи кичму, како не би дозволила да се левичарски вирус шири Европском унијом. Ако се знају односи моћи, јасно је какав ће бити исход неравноправне борбе. Левици је потребно да побеђује у више великих, богатих и многољудних земаља, ако хоће да гради праведније друштво у глобализованом свету.

Отуда ће владавина Сиризе вероватно завршити у разочараности грчких грађана, пошто ће њене вође морати или да поклекну под немачко-зеленашком силом и закључе неки споразум који грађане Грчке ни изблиза неће задовољити или ће, пак, морати да поднесу посрамљујући изгон из еврозоне и додатне делом непредвидиве привредне, па и политичке тешкоће. Услов да муке по Сиризи буду ублажене јесте да левица победи у Шпанији, а да почне да јача и другде у Европи, јер без међународне солидарности левица не може постојати.

Напослетку, треба се запитати да ли грађани Србије могу да извуку неку поуку из победе Сиризе. Чини се да је опчињеност идејом како ћемо сви бити капиталисти остала далеко иза нас, јер увек су капиталисти танка мањина, а они који живе од свога рада велика већина. Средовечни и старији људи у Србији имају једну предност: они добро памте ауторитарни социјализам, а веома су добро упознали и политички капитализам на периферији светског капиталистичког система. Познате су им како геронтократске комунистичке елите и проблеми социјалистичке привреде, тако и олигархијске капиталистичко-страначке структуре. Искусили су и санкције и бомбе којима су из центра светског капиталистичког система империјалисти почастили непослушну сиротињу на периферији тог система.

Према томе, левица уколико жели успех мора да буде демократичнија како од режима „реалног социјализма”, тако и од деснице. Она би у Србији морала да се укрупни, престајући да се бави наводно непремостивим разликама између мајушних група. Осим што мора успоставити што боље односе са левичарским покретима у Европи и целом свету, она мора да буде и одговорна како не би осиромашено и ојађено друштво увела у нове невоље. Другим речима, не сме се у битку с империјалистима ићи сам, већ само у коалицији левичара из различитих европских земаља, а на првом месту из Немачке, јер они су приврженост идеалима левице показали, између осталог, и противљењем агресији НАТО-а над Србијом.

Доцент на Филозофском факултету у Београду

Коментари39
e33a9
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Milan Borić
Nismo još zaboravili šta se dešavalo pre 15-ak godina !. Koja se to nemačka levica protivila agresiji NATO-a nad Srbijom ?. Da nije to možda Joška Fišer koji se družio sa Đinđićem ?. Bio je ministar inostranih poslova posle pobede SPD i Zelenih, a 1999 godine podržao je učestvovanje Nemačke u ratovanju na Kosovu. Jedino što ima u Bundestagu od levice je "Die Linke" koja se zalaže za demokratski socijalizam. Nastala je 2007 godine ujedinjenjem bivše istočno-nemačke "Jedinstvene socijalističke partije Nemačke" i partije "Rad i socijalna pravda - izboirna alternativa". Međutim nisu toliko moćni. Na izborima 2009 osvojili su 11,9 % glasova. A prava komunistička partija je "DKP-Nemačka komunistička partija Nemačke" koja je osnovana 1968 godine kao naslednica "Komunističke partije Nemačke" čiji je rad zabranjen u Zapadnoj Nemačkoj 1956 godine. Skoro sve što ima ikakve veze sa pravom i autentičnom levicom dolazi iz istočne Nemaćke. Još uvek postoji ideološka podela između istoka i zapada.
Drago Savić
Demokratija koju kapitalizam po svaku cenu natura širom sveta predstavlja zapravo demokratski totalitarizam. Ta demokratija je štaviše okrenuta protiv demosa, ukoliko se pod demosom podrazumeva većina, jer ne štiti materijalne interese te većine. To se najbolje vidi po tome što se državni aparat koristi za zaštitu parademokratskih prava raznih manjina upravo od većiune, čija se demokratska legitimacija ne zasniva samo na ljudskim i ostalim pravima nego i na interesima. U autentičnoj demokratiji interes je zajednički imenitelj svih građana, i bogatih i siromašnih. Svrha demokratskog totalitarizma je manipulacija masama isto kao i svakog drugog. Manipulatori su ovde kapitalisti onde komunisti itd. Zato je u Americi demokratija vera u Ameriku (koliko god to bilo paradoksalno u situaciji u kojoj imao toliko bede) i zato se svet opire širenju te vere.
Ljiljana Stankovic
"Ako je politika nauka mogućeg, onda je pregovaranje nauka o tome kako od nemogućih ljudi izvući što je moguće više." Siriza je na dobrom putu i kao sto Prof. Bakic pravilno zakljucuje, levica ima sansu jedino kao ujedinjena i kroz osvesenje drustva. Cinjenica je da je kapitalizam uvek bio prilagodnjiviji drustvenim okolnostima nego ijedan drugi drustveni sistem. Oni su ti koji, ako vide da mora da popuste, popuste. Kapitalizam nisu samo oligarsi vec svi mi koji ovde i ovakvi ne mozemo jos uvek funkcionisati u sistemu apsolutne drustvene odgovornosti. Zato korak po korak. Pobede Sirize i Podemosa su vrlo bitne. Nazalost Srbija iz ovoga moze puno da nauci ali tesko sta sama moze da doprinese
nebitan nebitan
Postovani, postoji velika razlika izmedju Sirize i levice. Siriza nepripada uopste levici i ona nema nikakav levicarski program. Postupci predstavnika Sirize su totalno protiv levicarskih ideja i principa. Nemoguce je da se levicar udruzi sa desnicarem u bilo kom smislu sem ako imaju zajednicki interes a to je VLAST. Onaj narod u Grckoj je nasamaren i prevaren a to jos nije shvatio. Sa druge strane upravu ste kad kazete da levicari moraju da se udruze. Samo je pitanje koji levicari jer ih na trenutnoj evropskoj sceni uopste nema. Nema ko da se udruzi i da pokaze zube. Svi koji se predstavljaju kao levicari nije u interesu boljitak za masu i narod nego im je licni interes prioritet. Kad se pojavi neko kome je narod na prvom mestu tada moze da se govori o nekoj levici. U suprotnom imamo samo pretendente na vlast i opostuniste. Nista vise.
Старина од човека
А шта ћемо са оним најглавнијим? Да ја пишем годинама, све док сви не буду увидели (опет) своју заблуду? Па немам толико времена. Исувише сам стар. На јавној сцени света данас не постоје ни левица, ни десница ни средица. Све је данас то једно паковање. Ја сам мислио да је то већ све сажвакано, све и свима познато, али видим имамо и преживара који то поново раде. Сириза је Сорошево дете. И шта још треба? Маслаца?

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља