Пре Другог светског рата ретко ко је доводио у питање чињеницу да капитализам не погодује остварењу демократских тежњи. Напротив, демократи су били критичари капитализма. После Другог светског рата и настанком хладног рата долази, међутим, до тоталног обртања појмова. Разлог је једним делом у томе што је ауторитарни социјализам изневеравао демократске наде, а другим делом у чињеници да су амерички политиколози, затим и њихови следбеници диљем света, почели да супротстављају капитализам и „демократију” ауторитарном социјализму. На тај начин дошло је до неосетног идеолошког повезивања капитализма и демократије.
Ова увереност да капитализам и демократија иду заједно, након краја хладног рата постала је неупитна, све док разобручени капитализам – разобручени јер више није постојао страх од социјалистичке револуције – није почео поново да упада у њему својствене кризе. Последња криза која траје од 2008. године показала је да изабрани представници грађана више брину о спасавању банака но, о спасавању грађана, па је тиме белодано да капитализам руши демократију. Другим речима, демократа не може љубити капитализам, а поборник капитализма није демократа.
Победа Сиризе у Грчкој значајна је из више разлога: а) грађани су дали власт једној левичарској странци први пут у Европи након 1989; б) Сириза је добила власт упркос освешћености да ће Грчка морати да се суочи са снажним притиском немачких политичара и банкара који диктирају дешавања у целој ЕУ; в) ова победа може служити као замајац другим левичарским странкама у Европи; г) Сириза је победила у биготној Грчкој, упркос чињеници да се ради о странци коју предводе људи који нису склони љуборуку црквеним великодостојницима; д) грађанима Србије би ова победа могла да помогне да застану и размисле куда и како да крену даље.
Наравно, иако се европска левица буди, далек је пут до њене победе јер је притисак олигархијског капитализма велики, а у свести многих још је жив слом ауторитарног социјализма, па се капитализам неретко опажа безалтернативним. Свеједно, победа Сиризе представља почетак буђења европске левице. Проблем је што су тога свесни и капиталистички олигарси, што показују и њихове прве реакције. Очигледно је да ће се Немачка, као главна полуга капиталистичке олигархије у Европи, потрудити да Грчкој поломи кичму, како не би дозволила да се левичарски вирус шири Европском унијом. Ако се знају односи моћи, јасно је какав ће бити исход неравноправне борбе. Левици је потребно да побеђује у више великих, богатих и многољудних земаља, ако хоће да гради праведније друштво у глобализованом свету.
Отуда ће владавина Сиризе вероватно завршити у разочараности грчких грађана, пошто ће њене вође морати или да поклекну под немачко-зеленашком силом и закључе неки споразум који грађане Грчке ни изблиза неће задовољити или ће, пак, морати да поднесу посрамљујући изгон из еврозоне и додатне делом непредвидиве привредне, па и политичке тешкоће. Услов да муке по Сиризи буду ублажене јесте да левица победи у Шпанији, а да почне да јача и другде у Европи, јер без међународне солидарности левица не може постојати.
Напослетку, треба се запитати да ли грађани Србије могу да извуку неку поуку из победе Сиризе. Чини се да је опчињеност идејом како ћемо сви бити капиталисти остала далеко иза нас, јер увек су капиталисти танка мањина, а они који живе од свога рада велика већина. Средовечни и старији људи у Србији имају једну предност: они добро памте ауторитарни социјализам, а веома су добро упознали и политички капитализам на периферији светског капиталистичког система. Познате су им како геронтократске комунистичке елите и проблеми социјалистичке привреде, тако и олигархијске капиталистичко-страначке структуре. Искусили су и санкције и бомбе којима су из центра светског капиталистичког система империјалисти почастили непослушну сиротињу на периферији тог система.
Према томе, левица уколико жели успех мора да буде демократичнија како од режима „реалног социјализма”, тако и од деснице. Она би у Србији морала да се укрупни, престајући да се бави наводно непремостивим разликама између мајушних група. Осим што мора успоставити што боље односе са левичарским покретима у Европи и целом свету, она мора да буде и одговорна како не би осиромашено и ојађено друштво увела у нове невоље. Другим речима, не сме се у битку с империјалистима ићи сам, већ само у коалицији левичара из различитих европских земаља, а на првом месту из Немачке, јер они су приврженост идеалима левице показали, између осталог, и противљењем агресији НАТО-а над Србијом.
Доцент на Филозофском факултету у Београду
